21.10.2018.

протојереј Григорије Дјаченко: СЕЋАЊЕ НА СТРАШНИ СУД

Преподобна мати Пелагија, чији спомен празнујемо, некада је била позната Антиохијска плесачица и водила је потпуно безакони живот. Покајању и Христовој вери ју је привео св. епископ Нон, који је у Хришћанство превео 30.000 арапа. Једном, док је епископ поучавао народ у храму, говорећи о страшном суду и награди, десило се да је и Пелагија ушла у храм. Поука је на њу деловала тако снажно, да је била потрешена страхом Божјим и није могла да заустави сузе. Пришла је св. Нону, пала пред његове ноге и са сузама молила да је крсти, називајући себе морем греховним и безданом нечистоте. Видећи да се грешница истински раскајала, епископ Нон ју је крстио. Два дана након крштења се ђаво јавио светој Пелагији у ноћи и разбудио је говорећи јој: “нисам ли ти ја даровао толико богатство? Зашто си тако љута на мене? Молим те, немој ме правити подсмехом за хришћане”. Али светитељка се помоли и осени крсним знамењем и ђаво је нестао, не јављајући се више. Потом је света Пелагија сво своје имање предала на располагање светом Нону. Он јој је наредио да имање разда сиромасима, рекавши: „Нека паметно буде потрошено оно што је зло зарађено“ . Света Пелагија се обукла у власеницу и подрасник св. Нона, удаљила се у Јерусалим и подвизавала се у затворништву под мушким именом Пелагије. Овде је и скончала, 457. г.
Дакле човек има велику корист од тога да размишља о будућем Суду и ономе што ће примити праведници и грешници након смрти у вечном загробном животу. Не само преподобна Пелагија, већ мноштво грешника, након размишљања о будућем суду, устајали су из свог моралног сна и будили се за свој нови хришћански живот.
„Непекидно ћемо“, каже св. Јован Златоусти, „говорити и себи и другима: постоји васкрсење, и очекује нас сташни суд. Уколико видимо ма кога да је обузет сујетом и да се надима овоземаљским добрима, рећи ћемо му ово исто и објавити му да ће све то остати овде. Уколико опет видимо другог да је притиснут невољама и да је клонуо, рећи ћемо му исто ово указујући на то да невоље имају крај. Уколико угледамо некога да се преда безбрижности и лењости, изнесимо му опет исто ово истичући да ће човек морати да да одговор за безбрижност. Ова реч, која је изнад свих терапија, може исцелити душу… Имајмо пред собом ово (Суд Божји) свакога дана“.
„Уколико непрекидно будемо имали ово у мислима, ништа од садашњих и пролазних ствари неће нас задржати, јер је оно што је видљиво пролазно, а невидљиво је вечно. Непрестано, пак, говоримо себи и другима: постоји васкрсење и суд и (мораћемо дати) одговор за дела. Нека ово говоре и сви они који верују у судбину, па ће се и они муњевито ослободити ове гнусне болести… О чему говориш? Не очекујеш ли васкрсење и суд? Ово и демони исповедају, а ти не исповедаш? „Зар си дошао амо“, говоре они, „прије времена да нас мучиш“ (Мт. 8, 29)? Ако говоре да ће бити мучења, онда свакако знају да ће бити и суда и исплате и казне. Немојмо гневити Бога, поврх злих дела, још и неверовањем речима о васкрсењу“ (св. Јован Златоусти).
На сличан начин поучава св. Јефрем Сирин: „Нека ваш разговор буде једино о суду и о вашем оправдавању. Ма шта да чините, на путу или за трпезом или на постељама или шта друго, увек имајте на уму суд и долазак Праведног Судије. У срцима својим помишљајте и једни другима говорите: Каква је то тама најкрајња (Мт. 8, 12)? Какви су то огањ који се не гаси и црв који не умире (Мк. 9, 4)? Какав је то шкргут зуба (Лк. 12, 28)? Увек разговарајте о томе међу собом, и дању и ноћу, како ће тећи огњена река (Дан. 7, 10) и очистити земљу од безакоња оних који живе на њој?… Неопходно је правилно расуђивање о овоме, мислити о томе дању и ноћу, јер ко свагда мисли о смрти, тај неће много грешити“.
Блажени Исихије Хозевит, који је најпре живео у лењости и немару, након једне тешке болести је одлучио да се исправи, а да би се учврстио у новом животу, поставио је себи за правило да непрекидно размишља о смрти. Такво размишљање не само да га је одвојило од грехова, већ га је и уздигло на висок степен врлине. Провео је 12 година у својој келији, као тиховатељ, не излазећи, јео је само хлеб и воду и даноноћно плакао због својих грехова. Пре него што ће се упокојити, братија му је пришла и почела да га моли да им макар пред смрт каже нешто поучно. Искуством уверен какву корист човеку доноси сећање на смрт, Исихије је уместо ма какве поуке узвикнуо: „Опростите ми браћо. Онај који има сећање на смрт, никада не може сагрешити“. И са овим речима је предао свој дух Господу.
И заиста браћо, не може да сагреши! „Сети се својих последњих дана и никада нећеш сагрешити“, учи премудри син Сирахов (7, 39).
Ослободивши се од грехова, онолико колико је то у нашој моћи, сусрешћемо смрт са радошћу, јер је она љута једино за грешнике, а за праведнике је прелаз из мрака на светлост, из тамнице на слободу, из труда у покој, из стране земље у домовину.
Један побожни старац који је достигао дубоку старост, на крају је легао на самртничку постељу. Братија га је окружила и горко су плакали због растанка са њим. Старац је, напротив, био пун радости и отворивши своје очи, благо се насмејао. Мало поћутавши опет се насмејао, а након неколико минута тишине, насмејао се и трећи пут. „Ми плачемо, а ти се смејеш“, рекоше му братија. „Да“, одговорио им је старац, „смејем се. Први пут сам се насмејао томе што се сви ви бојите смрти, други пут зато што нисте спремни за њу и трећи пут стога што прелазим из напора у покој“
Молитвама преподобне Пелагије, нека би нам Господ помогао да се тргнемо из сујете живота и да поставимо себи за правило, иако не често, да на пример неколико минута пред одлазак на спавање мислимо о смрти и будућем суду. Такво ће нам размишљање неизоставно бити корисно, као што је и било корисно свима који су му прибегавали.

Оставите Коментар