12.11.2016.

архимандрит Василије (Бакојанис): БЕЗ СВАЂЕ

Свађа, непријатељство, расправе у породици, и не само у њој, представљају рану за супруга, за супругу и за децу. Нико ништа не може да постигне свађом, него сви губе. Ко избегава свађу, он чини велику ствар за себе, своју супругу и за читаву породицу. И сигурно да постоји начин да свађа буде избегнута, довољно је само да постоји добра воља. Прочитајмо пажљиво доле наведени догађај и схватимо сами шта представља спасоносни лек.

Двојица монаха живели су заједно доста дуго година и никада се нису посвађали. „Да се на крају посвађамо једанпут, као што се свађају сви људи“, рекао је један од њих. „Али, ја не знам како се они свађају!“, одговорио му је онај други. „Ја ћу ти показати. Ево, ставићу једну циглу овде на средину, и ја ћу говорити да је ово моје, а ти говори да није, већ је твоје, и тако ће започети свађа“, рекао му је овај први. „To je Moje!“ „He, нијe твoje, Beћ Moje!“,yспротивио ce овај други. „Онда, пошто је је твоје, узми га и носи!“, рекао му је први. И на крају нису успели да се посвађају.

Видите, како је први, који је знао за свађу, попустио а није успео да размисли о томе да они покушавају да се посвaђajy. Oн ce инстиктивно повукao. И то зaтo што je To постао његов обичај, друга природа, да другоме попусти. Други монах није знао да се свађа зато што је онај први увек попуштао. И тако је њихов живот пролазио тихо и мирно.“

„Када живиш са неким треба да будеш као точак, да се окрећеш, да попушташ, а не као четвороугаоник који се не окреће“ (Старечник, Ава Матој, 13.) У овоме се сви слажемо осим што желимо да онај други буде као точак а ми дa будемо као четвороугаоник који се не окреће. Међутим, то исто жели и други: да он буде четвороугаоник, а други да буде точак, тако да сви постајемо непокретни четвороугаоници, а то значи да нема заједнице међу нама.

Ако желимо, дакле, да супружници живе у миру, један од њих треба да постане точак, дакле треба увек да попушта. И апостол Павле каже да жена треба да попушта. „Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу“ (Еф. 5, 22). Њој је „допало у удео“ да се бори против своје воље, свог егоцентризма, и да уноси мир у породицу спасавајући je.

Да ли то значи да ће жена бити жртва? Зар мушкарац не треба да попушта? Наравно, да мушкарац, ако жели, може да буде тај који попушта. Али, он нема ту обавезу као што је има жена. Али, ако заиста воли своју супругу, он јој попушта и испуњава њене жеље. Љубав коју осећа према њој не дозвољава му да врши притисак на своју супругу. Када волим другог, онда испуњавам његове жеље, чак иако се то противи мојим жељама.

„Победа је велико добро! Међутим, пораз, уколико је нужан, он је веће добро од победе!“ (Волт Витман). И такви херојски порази у браку, чине брак лепим.

3 Коментара

Бојан

пре 1 година

ВАПАЈ ЗБОГ ЕПИДЕМИЈЕ РАЗВОДА Данас, Празник Светих брачника и мученика Адријана и Наталије, а синоћ тужна вест о још једном разбијеном браку, нашег брата и сестре из оближње црквене заједнице. Не питајте који су, зар не видите да нас је захватила епидемија развода и раздора! Не питајте који је разлог, зар не видите да је то вирус! Захватио нас је вирус који немилосрдно хара и руши све пред собом! Што је најстрашније, нико га не лечи! Мало ко га и препознаје! Неки га лече погрешним „терапијама“. Неки га већ сматрају и нормалним стањем! А он уништава заражене и то тако да их држи у убеђењу да су они сами здрави, а да је болестан или болесна онај, или она поред њих и да зато морају да се раздвоје! НАБУЈАЛА ЈЕ ГОРДОСТ У НАМА, а ми не желимо да се смиримо, него још тражимо "објективне" разлоге зашто не можемо једни са другима да живимо. И то ми који се именом Христовим именујемо! Ето страшног вируса који руши породице. Велика трагедија нас је задесила, и све се више види колико нам недостаје, као насушни хлеб, као жива вода, истинска, апостолска проповед и пастирска брига о одржању брачних заједница – малих цркава. Неки свештеници имали су обичај да на дан венчања изговоре младенцима и ову поуку: "Што више деце, то јача арматура брака." Иако добронамерно речено, како ипак јадно, безсилно и празно звучи проповед која се заснива на чисто људској мудрости и домишљатости, а не темељи се на Речи Христовој! Нарочито се то јасно сагледава при погледу на брачне грађевине које иако благословене бројном децом трпе страшна разарања. Пуцају све погрешно постављене арматуре пред олујом која нас је задесила! Па која је онда то арматура која може издржати све налете зла, питамо се?! Ти нам реци ГОСПОДЕ,! Доста смо слушали себе, доста смо слушали своју "памет", своје страсти, доста смо слушали људе сличне нама, философе, психологе, умишљене „уметнике“... доста смо се учили из филмова, романа, новина, серија, и били навођени лажним, погрешним мапама, па мислећи да путујемо ка срећи западали у ћорсокаке! Помагај Господе изгибосмо! У чему је наш проблем, који је узрок наших невоља?! А ГОСПОД (кад заврши БЕСЕДУ НА ГОРИ, где даде Своје Свете Заповести (види Мт. 5., 6. и 7. глава)) РЕЧЕ: "Сваки, дакле, који слуша ове речи моје и извршује их, упоредићу га са човеком мудрим који сазида кућу своју на камену; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер беше утемељена на камену. А сваки који слуша ове речи моје и не извршује их, биће сличан човеку лудом који сазида кућу своју на песку; и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин бејаше страшан." (Матеј 7, 24-27). Заиста, заиста, једини камен темељац и једина постојана арматура јесу Речи Твоје Христе Спасе! Оне су и једина светлост у нашој тами и једини лекови за све наше болести! Помагај Господе! Човек је данас више од свих ранијих генерација људских преварен лажју о свом здрављу, нормалности и чак памети, тако да никако не прима једну од основних истина вере Хришћанске, а то је истина о нашем ПАЛОМ и према томе, болесном и ненормалном стању које не може другачије бити исцељено до благодаћу Христа Спаситеља, тј. до присуством Његовим у нашим животима. Васпитани смо на фатаморганама, на измаштаним оазама у безводној пустињи и неспособни смо да понесемо КРСТ свој. Маштамо о срећи без Крста, о спасењу без ближњих! Никако не схватамо да нисмо ми праведни и исправни, него смо болесни и ми и наши ближњи, наши брачни другови и да не можемо једни другима да дамо здравље, срећу, мир, испуњење, смисао, нисмо позвани ни једни друге да укоревамо, већ смо позвани да носимо бремена једни других гледајући у Онога који је једино ЗДРАВЉЕ наше, и једино у сретању са Њим имамо МИР, ПУНОЋУ и налазимо СМИСАО! Али ми Њега не схватамо озбиљно и правилно и зато страдамо. Сматрамо да је брак природна установа и да ће природним путем, сам од себе да опстане, или на људским снагама и погрешно схваћеним (гордим) подвизима. А зашто је Христос био присутан у Кани Галилејској? Зашто је претворио воду у вино, кад је попијено оно природно и људским трудом направљено? Зар није зато да би показао да брак опстаје искључиво Његовом благодаћу и силом, а не на нашим разлозима, на нашим арматурама, или на нашим чак природним врлинама, способностима, па и жртвама? Зар није том дивном саосећајном интервенцијом показао да без Њега не можемо чинити ништа - ништа истинско, ништа постојано, ништа вредно, ништа спасоносно! Преслатке су Речи Његове: "ЈОШ НИЈЕ ДОШАО ЧАС МОЈ." Ко их данас слуша? Зар није њима казао да треба да се СМИРИМО и да ће тада Он ући у наше животе и учинити ЧУДО! Какав год да ти је брак брате, сестро, како год ти се чиниле твоје "муке", знај: ХРИСТОС посредством Свете Тајне Брака лично стоји у дому твом и твога брачног друга, поред ваше деце и смирено, ненаметљиво, чак неприметно чека, ЧЕКА ДА МУ ДАМО РЕЧ, ДА ГА УДОСТОЈИМО ПАЖЊЕ, ДА ПОГЛЕДАМО У ЊЕГА, ЧЕКА ДА ПРЕСТАНЕМО ДА СЕ СВАЂАМО, ИЗНОСЕЋИ СВОЈЕ КОНТРА АРГУМЕНТЕ, ЧЕКА ДА ПРЕСТАНЕМО ДА ОСУЂУЈЕМО ЈЕДАН ДРУГОГА И ДА ОСУДИМО СЕБЕ, ЈЕР ЈЕ ОСУЂИВАЊЕ САМОГ СЕБЕ ПОЧЕТАК СПАСЕЊА СВАКЕ ДУШЕ И УСЛОВ ОПСТАНКА СВАКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ... ЧЕКА, ЧЕКА, А МИ ГА НЕ ПРИМЕЋУЈЕМО, већ товаримо тешка бремена на плећа својих ближњих, а ни прстом нећемо да им помогнемо! Растајемо се тражећи само своју "срећу", а ХРИСТА остављамо да плаче са децом нашом! Одлазимо, бежећи од својих супруга или мужева као од муке и проблема, а носимо са собом и у себи главни и једини проблем свој - себе саме, своју гордост, своју болест, своју умишљеност! КУДА?! Ево пролази и овај Свети дан, дан који нам је за пример и углед поставио Свете брачнике Адријана и Наталију, њихову пламену љубав према Христу Спаситељу, њихово бодрење једно другога, њихову жртву и љубав у којој и сада заједно живе; и предаје нас следећем дану у коме се срећемо са Великим учитељем монаха, али и свих хришћана, са Авом Пименом. Његове су речи као и речи свих добрих пастира, ученика Христових, мелем на наше ране и несаломива, благодатна арматура за очување и опстанак сваке, па и брачне заједнице. На питање како човек може да избегне да лоше помишља и говори о ближњему он одговара: - Ми и наша браћа смо две слике; у часу када човек бди над собом и прекорева себе, наћи ће се да је частан брат који је крај њега, а када се сам себи чини добар, наћи ће да је рђав брат који је пред њим. Брате, сестро, схватамо ли ми ове речи? - Ми и наши брачни другови смо две слике; у часу када човек бди над собом и прекорева себе, наћи ће се да је частан брачни друг који је крај њега, а када се сам себи чини добар, наћи ће да је рђав брачни друг који је пред њим. Много је туге јер не слушамо и не примамо речи Господње и речи Светих које су Дух и Живот, него нас учи свет својим убитачним лажима! ... О Господе, помози свима и дај нам покајање, преумљење, измену окорелих срдаца због којих отпуштају мужеви жене своје, а жене остављају мужеве своје, и једни и други тешко рањавајући децу своју. Дај нам уши да бисмо могли чути и испунити Реч Твоју: "ШТО ЈЕ БОГ САСТАВИО, ЧОВЕК ДА НЕ РАСТАВЉА." И Ти Пресвета Мајко Божија, Ти нас све поучи! Кажи нам, шта нам је чинити, нестало је вина, срца су усахла, хришћански бракови се руше?! а "РЕЧЕ МАТИ ЊЕГОВА СЛУГАМА: ШТО ГОД ВАМ РЕЧЕ УЧИНИТЕ." Молитвама Пресвете Владичице наше Богородице и свих Светих Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. АМИН. На дан Светих муч. Адријана и Наталије 2016. л.Г.

Наташа

пре 1 година

Срећне су жене које, заједно са мужем ( и децом), стоје сваке недеље на Литургији. Ријетко је, али има.

Sonja Leugermann

пре 1 година

Свађа није од Бога нашег драгог ..... он воли да се волимо и да нас по томе познају као његовим ученицима љубави.... понекад када заборавимо на Благодарност ... за све ... за "свако диханије, за изобиље плодова земаљских и времена мирна" , за " сваки савршени поклон " - нашу златну дечицу - најлепше божије дарове - за њихово и наше здравље... онда се радује " кушач" јер је можда љубоморан .... јер када би били заиста заиста погођени - тешком болешћу или смрћу најближих ... ко би тада помислио на свађу.... Нека би нам дао драги Бог да се увек само волимо ... да увек истрајемо у љубави и благодарности јер знамо да ће Бог наш драги - ако ми само мало истрпимо - свако "зло" окренути на добро јер је њему све могуће.

Оставите Коментар