ГРЕХОВНЕ НАВИКЕ И НАЧИНИ БОРБЕ ПРОТИВ ЊИХ

Навика је друга природа – вели народна мудрост. И заиста, ко се то од нас, желећи да се избави од неке штетне навике, није и сâм уверио колико је то тешко. Код неких се то граничи са немогућим. Навике стичемо неприметно и одједном приметимо да смо постали њиховиробови и да нам више не чине добро, јер испуњавамо њихову вољукоја сe често супротставља нашем духовном и телесном здрављу.

Ава Доротеј нас учи да кад смо дуго у неком греху или га много путапоновимо, ствара се пристрашће или греховна навика. Топристрашће, или навика, бива тако јако управо зато што као другаприрода човека вуче према ономе према чему има склоност илипрема чему је пристрастан. Што више човек чини неки грех и остаје уњему, пристрашће бива све дубље у његовом срцу. Па иако се догађада се човек неко време уздржава од страсти, навика га, као некиканап, привлачи управо ка тој бљувотини, јер као што се пас повраћана своју бљувотину, тако безумник понавља своје безумље (Прич. 26, 11).

Свагда одсецајте страсти док су још у зачетку, пре него се укорене и учврсте у вама и почну да васпритискају. Јер тада ћете морати много да пострадате од њих, зато што је једно ишчупати малу травку, адруго искоренити велико дрво.

„Бој се навике више него непријатеља“ – вели свети Исаак Сирин. Онај ко у себи чува навику исто је каода чува огањ, зато што снага нечега зависи од количине материје у њему. Ако навика једном нештозатражи и њен захтев не буде испуњен, тада ћеш други пут видети да је ослабила, а ако једанпутиспуниш њену вољу, онда ћеш други пут видети да те напада са много већом снагом. Држи ово упамети у свим приликама, зато што ти је помоћ предострожности битнија од помоћи делања.

Немогуће је избројати све наше ружне навике, страсти и пороке. На пример, свештеномученик Петар Дамаскин, који је живео у осмом веку, набраја 298 страсти својствених човеку. Разуме се да се та листа до данас знатно увећала. То значи да је непријатељ нашег спасења још више замки раширио над нама. Као што је познато, само смирење не упада у његове замке. Но, оно је својствено савршенима, а за све остале је покајање једини излаз из непријатељског мрака, то јест из разних грехова, навика и страсти, ито срдачно, искрено, пажљиво и сузно покајање. На почетку човек треба да научи да пази на себе. То значи да треба посматрати себе да бисмо открили све своје скривене непријатеље, између осталог и увиду многобројних штетних навика.

Већ смо говорили да искорењивање сваке навике изискује много труда и суза. У томе је главни помоћник подробна исповест, јер познато је да навике и страсти налазе своје место у нама збогнеисповедања грехова, а понекад одлећу од нас изненађујуће брзо, баш као и исповеђени грех.