У чему се састоји уметност живљења? Аутор дате књиге, архимандрит Рафаил (Карелин) на ово питање даје одговор од којега ће се многи у првом тренутку можда осећати нелагодно. По његовом мишљењу, уметност живљења састоји се у умећу умирања. Да, заиста треба знати умрети свету, умрети за грех који у нама царује, за страсти које поробљавају наше срце.

Хришћанин треба да се по много чему разликује од људи који не знају за Бога и живе без Бога. Но једна од најбитнијих разлика јесте човеков однос према питању живота и смрти. За неверујућег човека смрт је граница иза које више ништа не постоји, а за хришћанина је она само граница која раздваја време од вечности и овај кратки и варљиви живот од бесконачног и истинског живота.

Ако је живот на земљи заиста тако кратак и пун туге и невоље, ако у њему нема оне истинске непролазне среће, зашто нам га је онда уопште и дао милосрдни Господ, Који нас тако воли? Па управо због тога да бисмо тражили смисао свог постојања изван његових граница онда кад схватимо колико је он у суштини бесмислен. Господ нам је овај живот дао и због тога да бисмо схватили да је он време покајања, а не радости и задовољстава, време за делање, а не време за награде, али и због тога да бисмо себе у овоземном животу видели као путнике који иду путем што води ка вечности, путем на којем смо дужни да тражимо Бога и да Га заиста и пронађемо.

Овде на земљи се решава наша судбина. Но то не чини Бог, већ ми сами. Господ је бескрајна мудрост, неизрецива и незамислива Љубав и по Својој љубави жели да спасе свакога од нас. По Својој мудрости Он зна како да то учини, но од нас зависи да ли ћемо то спасење прихватити или га, пак, одбацити.

Човека са Богом сједињује испуњавање Његове свете воље, док живот по вољи свог поквареног срца нарушава то јединство, одваја нас од Бога и такав живот постаје нека врста зида између Њега и нас. Воља Божија нам је откривена и на најпотпунији начин изражена кроз заповести Господње и кроз послушност којом се човек и спасава. Послушност је иначе врлина без које, по речима преподобног Јована Лествичника, нико од оних који су се заплели у страсти неће видети Бога.1 Ђаво је непокорни, бунтовни дух, дух противљења и неразумне самовоље. Зато је и неопходна послушност као начин живота и, што је још важније, као унутарње устројство душе, јер она човека истрже из демонских руку и предаје га у Божије руке.

Ове истине би требало да буду очигледне сваком хришћанину. Но једна од најтежих душевних болести је заборав, заборављање на оно што човек треба да чини. До заборава човека доводи живот у расејаности и немар, а понајвише овај саблажњиви свет и још гори саблазнитељ – сâм ђаво. Тај грех заборављања је стално погађао и реметио, а уколико нису пазили на себе и потпуно уништавао, унутарњи живот људи, а тим пре се то данас догађа.

Због свега тога нам је посебно задовољство да читаоцима предложимо нову књигу оца Рафаила. Данас је она актуелнија него икада. Она се обраћа души и срцу човековом и попут какве руке одлучно размиче завесу заборава, која прекрива унутарње очи хришћанина, и открива му истину о ономе што се догађа и што ће се тек догађати. Понекад нам се чини да је аутор сувише категоричан у својим оценама, понекад се његове речи чине просто страшнима па се читаоци често и нехотице питају како је уопште могуће о свему томе говорити. Али најбитнија је чињеница да је све оно о чему отац Рафаил овде пише заиста истина и да човек то треба да зна како му се не би догодило да без потребе изгуби свој вечни живот, тај драгоцени дар који му је Бог дао.

Поглавља ове књиге написана су у разно време тако да понекад наилазимо на понављање. Но та поглавља на неки начин допуњују једно друго и отац Рафаил се враћа на оно што је већ рекао како би то осветлио на мало другачији начин, допунио и појаснио. Али то уопште не отежава читање, већ, напротив, чини књигу целовитом на посебан начин јер се кроз њу провлачи једна јединствена нит, а то је ауторов поглед на свет, његов однос према свету, доследност и јасноћа његових ставова. Осим тога, у овој књизи отац Рафаил много говори о смрти, о пролазности живота на земљи, о неопходности да се припремамо за прелазак у вечност и за давање одговора за проживљени живот. Он говори о ономе што је најважније, а чега је човеку тако тешко и тако непријатно да се присећа. Зато поновљене поуке не да нису сувишне, већ ће се, напротив, увући у срце читаоца где ће са гласом савести складно зазвучати и присилити човека да се пажљивије и строжије загледа у себе самога. Присилиће га да заиста пожели да се научи тој уметности којој је књига посвећена, уметности живљења онако како то хришћанину доликује.