„Док Хри­стос не по­ста­не ду­ши све, али све, што уоп­ште има не­ку не­про­ла­зну и не­про­мен­љи­ву вред­ност, до­тле чо­век не мо­же по­ћи на му­ке за Хри­ста“ пи­ше бо­го­му­дри вла­ди­ка Ни­ко­лај. Та­ко је Све­та Ма­ри­на, пет­на­е­сто­го­ди­шња де­вој­чи­ца мо­гла по­ћи на му­ке за Хри­ста. Та­ко тро­го­ди­шње де­тен­це Ки­рик пре сво­је мај­ке, Ју­ли­те, та­ко… хи­ља­де и хи­ља­де зна­них и не­зна­них му­че­ни­ка ко­ји су у кр­ви сво­јој и дав­ши сво­је жи­во­те стра­да­ли за ве­ру Го­спо­дњу. Јер је њи­ма Хри­стос био све, баш све. Ду­хов­на љу­бав је та­ко сил­на, да она ни­кад не усту­па ни­че­му, већ увек вла­да ду­шом љу­бе­ћег, и не до­пу­шта да је по­бе­де ни­ка­кве не­во­ље, ни­ка­кве му­ке, пи­ше Ава Ју­стин Ће­лиј­ски. А Све­ти вла­ди­ка Ни­ко­лај пи­ше: Це­ло Је­ван­ђе­ље учи, да тре­ба оста­ви­ти ма­ње ра­ди ве­ћег, про­ла­зно ра­ди не­про­ла­зног, го­ре ра­ди бо­љег, јев­ти­ни­је ра­ди дра­го­це­ни­јег. Кад не би Је­ван­ђе­ље обе­ћа­ва­ло ве­ће вред­но­сти, ко би он­да оста­вио ма­ње? Кад не би от­кри­ва­ло сјај дра­го­це­ни­јих бла­га, ко би на­пу­стио бла­га јев­ти­ни­ја? Ко би оста­вио мед и мле­ко, ако ни­је на­шао не­што сла­ђе? Ко би оста­вио оца и мај­ку, ако ни­је на­шао не­ког срод­ни­јег? Ко би на­пу­стио де­цу и при­ја­те­ље, ако ни­је по­знао не­ког ми­ли­јег? Ко би дра­го­вољ­но пре­дао овај жи­вот му­че­њу и смр­ти, ако ни­је на­зрео жи­вот бе­смрт­ни? Го­спод Хри­стос је сла­ђи од ме­да и мле­ка; бли­жи нам срод­ник од на­шег оца и мај­ке; ми­ли­ји од де­це и при­ја­те­ља; дра­го­це­ни­ји од свих бла­га ви­дљи­вих, ску­пљи од овог жи­во­та, јер да­ру­је жи­вот бе­срмт­ни. Све је у све­ту го­ре од Ње­га, и ма­ње, и гор­че, и сла­би­је, и јев­ти­ни­је и про­ла­зни­је од Ње­га. Ко Ње­га при­ми, то­ме је ла­ко све оста­ви­ти, све, за­то што је при­мио нај­бо­ље и нај­бо­љег.”

Ево ка­ко пра­ва хри­шћан­ка спре­ма сво­га си­на за пра­ви жи­вот: на са­мр­ти бла­же­на Ефро­си­ни­ја го­во­ра­ше сво­ме си­ну Кли­мен­ту Ан­кир­ском: „Учи­ни ми част, о си­не мој, и му­же­стве­но ста­ни за Хри­ста, и ис­по­ве­ди Га креп­ко и не­по­ко­ле­бљи­во! Ја се на­дам, о ср­це мо­је, да ће на те­би ско­ро про­цве­та­ти ве­нац му­че­ни­штва, и у част мо­ју и за спа­се­ње мно­гих… Не бој се ни прет­њи, ни ма­ча, ни ра­на, ни ог­ња. Ни­шта да те не одво­ји од Хри­ста, но гле­дај к не­бу, и оту­да оче­куј ве­ли­ку и веч­ну и бо­га­ту на­гра­ду од Бо­га. Бој се Бож­јег ве­ли­чан­ства, стра­ши се Ње­го­вог Су­да, тре­пе­ри од Ње­го­вог све­ви­де­ћег ока, јер они ко­ји се Ње­га од­рек­ну, при­ми­ће огањ не­у­га­си­ви и цр­ва не­у­сип­ног. Ово не­ка ми бу­де на­гра­да од те­бе, си­не мој слат­ки, за му­ке мо­је по­ро­ђај­не и тру­до­ве око вас­пи­та­ња тво­га – да се на­зо­вем ма­ти му­че­ни­ко­ва… Крв, при­мље­ну од ме­не, не ште­ди но про­ли, да од то­га и ја при­мим по­част. По­дај те­ло на му­ке, да се од то­га и ја за­ра­ду­јем пред Го­спо­дом на­шим, као да сам и са­ма за Ње­га по­стра­да­ла.“

Чи­та­ју­ћи Жи­ти­ја Све­тих, по­себ­но де­це му­че­ни­ка и ми да­на­шњи хри­шћа­ни на­па­јај­мо се љу­ба­вљу и рев­но­шћу ка Го­спо­ду на­шем. И вас­пи­та­вај­мо де­цу на­шу да ни­шта пре­че од ове љу­ба­ви не­ма. Са­мо та­ко ће­мо их оспо­со­би­ти да “хо­да­ју зе­мљом, а ми­сле не­бом”. Са­мо та­ко ће­мо од њих на­чи­ни­ти “гра­ђа­не Цар­ства Не­бе­ског”.