Гре­хо­пад је де­фор­ми­сао и из­о­па­чио ду­шев­не си­ле и при­ро­ду чо­ве­кову те су постале на­лик на из­о­кре­ну­ту пи­ра­ми­ду. Те­ло је пот­чи­ни­ло ду­шу, а ду­ша је потисну­ла дух. Ра­зи­ла­же­ње чо­ве­ка са Бо­гом повукло је за со­бом ра­зи­ла­же­ње човека и ко­смо­са. У од­но­су пре­ма Бо­гу чо­век се од си­на пре­тво­рио у од­ступ­ни­ка, а у од­но­су пре­ма земљи од ца­ра у ти­ра­ни­на. Ду­хов­на ин­ту­и­ци­ја чо­ве­кова је оту­пе­ла, као да се помрачила. Ду­хов­но осе­ћа­ње је огру­бе­ло и озе­мљи­ло се. Стра­сти ко­је су се про­бу­ди­ле у ду­ши по­че­ле су да пи­ју си­лу ду­ха, као што вам­пи­ри пи­ју крв сво­је жр­тве. У ду­шев­ним си­ла­ма је та­ко­ђе до­шло до не­скла­да и де­фор­ма­ци­је. Нус – интелект, ум ду­ше је из­гу­био спо­соб­ност за це­ло­ви­ту (син­те­тич­ку) спо­зна­ју. Расцепио се на два об­ли­ка ми­шље­ња: сликовито (фан­та­зи­је, пред­ста­ве, умет­ност) и ра­ци­о­на­ли­стич­ко ми­шље­ње (спо­соб­ност да се ана­ли­зи­ра и доносе закључци). Реактив­ни део ду­ше се де­ге­не­ри­сао у гнев, афек­тив­но осе­ћа­ње и при­ве­за­ност за мате­ри­јал­но. Же­ља се изродила у по­хо­ту и рас­це­пи­ла се на на­сла­ду и одвратност.

Љу­бав пре­ма Бо­гу и же­ља за бо­жан­ском ле­по­том замењене су љу­бављу пре­ма свету и ши­ро­ким спек­тром на­сла­да: од на­сла­ђи­ва­ња при­ро­дом и умет­но­шћу до насла­ђи­ва­ња гру­бим стра­сти­ма, ко­је пре­ла­зе у култ чул­но­сти. Им­пул­си и ин­стик­ти те­ла су по­че­ли да вла­да­ју ду­шом као што мор­ски та­ла­си ла­ђу ко­ју је за­де­си­ла бу­ра, ухва­тив­ши је у свој сна­жни за­гр­љај, ба­ца­ју на све стра­не. Чо­век је себе ис­кљу­чио из ду­хов­ног све­та. Ње­го­ва уну­тарња све­тлост се угасила. Пошто је пре­стао да созер­ца­ва Бо­га, он је сву сна­гу усме­рио на спо­ља­шње, на ко­смос. Чо­век је по­стао по­ље цен­три­фу­гал­них си­ла. Огру­бе­ло ре­ли­ги­о­зно осе­ћа­ње и гу­би­так уну­тарње светло­сти бла­го­да­ти већ су у ње­му при­пре­ми­ли под­ло­гу за ко­смо­о­бо­же­ње (незнабо­штво). За­па­њу­ју­ћи фе­но­ме­ни ви­дљи­вог све­та, ко­је је у по­чет­ку при­хва­тао као сим­во­ле и се­ни Бо­жан­ства, пре или ка­сни­је су под те­ре­том стра­сти пре­ма видљи­вом и чул­ном морали да по­ста­ну атри­бу­ти бо­жан­ства, а за­тим и са­ма божанства.

Спа­си­те­љев кр­сни пут је за­по­чео у Витлејему, а за­вр­шио се на Гол­го­ти. Хри­сто­ва жр­тва нас је ис­ку­пи­ла. Читав Његов живот је био та жр­тва чија је круна смр­т на крсту. Жр­тва је тре­ба­ла да бу­де слич­на оно­ме за ко­га је при­не­се­на, па је Син Божији по­стао Син Чо­ве­чи­ји. Жр­тва ко­ја мо­же да ис­ку­пи људ­ски род тре­ба да бу­де једнака свим људ­ским жи­во­ти­ма. Бу­ду­ћи да је Син Бо­жи­ји, Христос је при­нео жртву без­гра­нич­ну по сво­јој мо­ћи и до­сто­ја­њу. Она би мо­гла да ис­ку­пи не са­мо гре­хе чи­та­вог чо­ве­чан­ства, већ и гре­хе ми­ли­јар­ди га­лак­си­ја, уко­ли­ко би људскога рода тамо било. Жр­тва тре­ба­ да бу­де по­и­сто­ве­ће­на с оним за ко­га је при­не­се­на. Нај­у­зви­ше­ни­је ду­хов­но сје­ди­ње­ње мо­же да оства­ри са­мо бо­жан­ска љу­бав. Јо­ван Зла­то­у­ст пи­ше: „Бог сва­ку ду­шу во­ли у ис­тој ме­ри колико и чи­та­во чо­ве­чан­ство.“

У бо­жић­ним пе­сма­ма Цр­ква по­на­вља као по­бед­нич­ку хим­ну ре­чи: „С на­ма је Бог!“ Бог је с на­ма на зе­мљи да бисмо ми би­ли с Њим у веч­ној ра­до­сти.

О Хри­сто­вом ро­ђе­њу при­по­ве­дају је­ван­ђе­ли­сти Ма­те­ј и Лу­ка. Је­ван­ђе­ље је написано за чо­ве­чан­ство, за све епо­хе и на­ро­де, али је­ван­ђе­листа Ма­теј је Јеванђеље на­пи­сао док је про­по­ве­дао у Па­ле­сти­ни. У то време су његови непосредни слу­ша­о­ци би­ли Јевреји. Оту­да су и Хри­стов ро­до­слов, ко­ји је дат у Јеванђељу по Ма­те­ју, као и не­ки тер­ми­ни и на­зи­ви ка­рак­те­ри­стич­ни за јеврејске појмове и оби­ча­је. На при­мер, Ма­теј на­зи­ва Јо­си­фа „Ма­ри­ји­ним му­жем“  у том сми­слу као кад бисмо ми ре­кли „Ма­ри­јин ста­ра­тељ.“

За јеврејско схватање је ка­рак­те­ри­стич­но да се не озна­ча­ва фак­тич­ка, већ правна струк­ту­ра по­ро­ди­це и зато се си­но­вац или уси­но­вље­но де­те могу на­зва­ти си­ном, а оцем или мај­ком сва­ки пар по уз­ла­зе­ћој ли­ни­ји срод­ства, па чак и ако је срод­ство услов­но. Тако се Хри­стос у Је­ван­ђе­љу често на­зи­ва си­ном Авра­а­мо­вим и си­ном Дави­до­вим.