21.06.2020.

Црква се најпре изграђује онде где има неколико хришћана. Шта их повезује? Парохијски храм, заједничко радно место, заједничке навике? Ако се друже у Цркви, чак и када се састају на послу, чак и када се састају да би једноставно поразговарали једни са другима – уколико за њих доминантно настројење буде стремљење да осете себе у Христу и са Христом, уколико се буду дружили у име Христово, чак и водећи међу собом неке не непосредно молитвено богословске разговоре и размишљања, Христос је већ са њима. Наша се несрећа састоји управо у томе што, на жалост у своме свакодневном животу не изграђујемо ове мале Цркве, не понашамо се као хришћани.

01.06.2020.

Браћо и сестре, савршавајмо наше послове са Богом. Мисао о Њему, љубав према Њему, надање на Њега, нека проникне и оживи нашу душу, да ништа друго не би смо желели да чинимо, осим оно што Он заповеда и да би смо, на заласку наших дана, слично Спаситељу, рекли: „Ја те прославих на земљи; дјело сврших које си ми дао да извршим“ (Јн. 17: 4).

24.05.2020.

не дај Боже да се нађемо у положају овога слепца физички. Али дај Боже да у своме срцу стекнемо ту дубоку веру, коју је имао овај несрећни, како би данас рекли „инвалид од детињства“, овако страшном ценом, коју је за своју веру платио слепорођени. Јер на крају крајева, сви ми јесмо инвалиди – инвалиди духа, инвалиди вере. Немамо ону истинску веру, онај изворни дух Христов, који у суштини омогућује да се живот претвори у перманентно чудо. Веома често живимо без икаквог уздања на Божије присуство у овоме свету. Не видимо Га чак ни онда када је ту, поред нас.

05.04.2020.

Заиста, често се у нашем животу у Цркви дешава да тежимо да се ускладимо са неким спољашњим стилом понашања – у речима, одећи, поступцима; у комуникацији са људима све време издајемо себе за неког другог – онога ко ће бити прихваћен од људи који нас окружују, од којих зависимо, за које смо заинтересовани. На жалост, овакав однос се преноси и у наш црквени живот и у односу према Богу понашамо се тако као што се понашамо у односу према људима – опонашајући некога, имитирајући у своме сопственом животу оно чега у ствари нема у њему. Настављамо да у духовном животу остављамо утисак, а не и да будемо. Губимо сами себе, као безусловно грешне, али ипак призване да се уподобимо Богу. У суштини свакако остајемо бића која је Господ створио и која су призвана да себе кроз сав живот изграђују по Божијој замисли, али поштеђујући себе од најважнијег призвања за човека у овоме свету – бити истински с Богом. Нека будемо ту негде у близини Бога, жељом свакако ту негде с леве, и још боље с десне стране, али не у Богу и не са Богом. И управо ова, кроз две хиљаде година постојања Цркве, до танчина разрађена традиција спољашњих пројава духовног живота постепено заузима у нашим душама главно место.

16.02.2020.

Грех увек обећава силна богатства, силне насладе, силне радости, а кад му се предаш тек онда осетиш каква глад настаје у теби, какве те смрти све море. Осећаш да си сав умро, немаш осећања, све је одбегло, све. Он ти за грехе нуди – шта? Лажи, пакост, злобу, све грехе друге, све страсти друге, среброљубље, похоту, гордост. Човек који је гладан, он је далеко од Бога. Шта је глад? Не можеш ти душу хранити зељем и воћем земаљским и пшеницом. Она има своју храну, духовну. Њена духовна храна је Вечна Истина Божја, Вечна Правда Божја, Вечна Љубав Божја, Небеске радости. А ђаво ништа не даје, нити има, нити хоће да учини. Она непрекидно умире и никако да умре, јер је у суштини бесмртан. Чим Бога нема, чим нема Божје Истине у себи, ако нема Божје Истине у себи, душа лагано умире.

16.02.2020.

Бог наш јесте љубав и „који пребива у љубави у Богу пребива и Бог у њему“. Хришћанин који нема љубави Божије у своме срцу, нема Христов живот у души. То је велико дело човекољубља Божијег! То, што је Бог Логос сишао на земљу, постао човек, примио тело, живео међу нама, није ништа друго до пројава безграничног човекољубља Божанске љубави. Љубав нас Божија штити и брине се о свему.