03.07.2018.

Хришћанине! Ти си ученик Исуса Христа, стога свагда чини добро свима: једноме саветом, другоме заузимањем за њега, једноме својим именом, другоме својим покровитељством; овога усаветуј, другоме послужи, и ономе помози, колико можеш. Доброчинство је велика врлина, јер је она плод и испуњење љубави. Њиме Бог постаје човеку дужник, а човек њиме постаје човеку као Бог. Али када чиниш добро, пази да не изгубиш благодат свога доброчинства, очекујући награду или се саблажњавајући против неблагодарних, јер што више неблагодарни одбацују дуг благодарности, тим више Бог умножава венце твоје награде. Не предпостављај људску награду, која је привремена, награди од Бога, која је вечна. Имај увек пред својим очима лик свога Доброчинитеља и Спаситеља. Колико само пута ти биваш неблагодаран за Његова доброчинства, а Он, међутим никада не престаје да ти чини добро. Покори се Његовој свештеној заповести: „дајите у зајам не надајући се ничему“ и веруј Његовом божанском обећању: „и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега“ (Лк. 6, 35).

17.06.2018.

Није тако тешко одредити границу између здраве бриге и сујете. Све што је здраво носи конструктивни карактер. Када човек прорачуна своје снаге, средства, промисли о свим околностима, и не узнемирава се због овога, већ се, напротив осећа још спокојније и сигурније, онда се то може назвати здравом, нормалном, бригом. При томе, уколико је човек верујући, онда он схвата да се његови планови могу и кориговати у сагласности са вољом Божјом. Што значи: нека и буде тако, јер ће се на крају све окренути на корист. Када се, пак, човек непрестано налази у овим мислима, у бригама, када га овај страх мучи и приморава да користи средства за смирење, онда је човек свакако већ преступио границу здравог односа.

04.02.2018.

И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу.
Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника.

09.12.2017.

Највећа опасност за Цркву је, како каже свети Теофан Затворник, када остане само спољашњост, односно очување система, на пример, очување поста или ма чега другог, свега спољашњег, у сваком случају драгоценог и нужног, ако се при том губи оно најважније. Ова спољашњост јесте, по речима светог Теофана, тајна безакоња унутар Цркве. Управо у таквој атмосфери унутар Цркве, у храму Божјем, јавиће се „човек безакоња“ и зацариће се у њему, издајући себе за Бога. И шта ће храмови, који су бесконачно драгоцени, значити, ако се одузме „Онај који задржава“, односно благодат Светога Духа?

02.12.2017.

О несретни људи! Ми не само да не знамо када ћемо умрети, већ не знамо ни на који ће се начин то десити… Хоће ли ми смрт доћи кротко и смирено, или сурово и зверски? Хоћу ли видети њене знаке пре него дође или ће ме затећи као лопов у ноћи? Хоће ли ми оставити макар мало времена, да оплачем своје грехе, или ће ме муњевито ухватити нераскајаног? О зашто таква тама? Зашто такво непознавање смртног часа и начина смрти, тога од чега зависи спасење душе? Тако је, драги моји, установио најчовекољубивији Бог, ради нашег спасења. Незнање о смртном часу производи страх, страх – уздржање, уздржање пресеца порив к греху и пад. Незнање о смртном часу рађа пажњу, пажња – жељу, жеља бива узрочник успеха у врлини. Ради тога је остала непознаница, хоће ли наша смрт бити добра или љута, да би се ми, уплашивши се, чували од греха, да би, чувајући опрезност, успевали у врлини. Колико смо се често, бојећи се смрти, уздржавали од греха? Колико често, бојећи се да ћемо сутра умрети, богатили смо се врлинама? И ради чега се жалостимо? Зар би хтели да знамо када ћемо умрети да би смо трговали спасењем, односно, да би смо грешили свакаквим гнусним греховима све до последњег часа, а тада, приступивши покајању, постали наследници небеског царства? Али Бог се не да поругати (Гал. 6, 7), већ као Свевидећи и Праведни види наше помисли и суди праведно свој земљи.

26.11.2017.

Дакле, човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је рај, а Јерихон овај свет. Човек који је ишао из Јерусалима у Јерихон јесте првостворени Адам; након изагнања из раја, ишао је у Јерихон, односно у овај свет. И западе међу разбојнике, односно међу сурове и зле демоне. Они су са њега свукли одећу бесмртности, коју је имао на себи до греха и обукли га у смоквино лишће. Зашто у смоквино? Јер су ови листови чврсти и горки. Пошто је након греха запао у суровост дела и мноштво горчине, зато је био оденут у смоквино лишће. Зададоше му ране, што су уствари страдања у овом животу. Заправо „с муком ћеш се од ње хранити до свог века; Трње и коров ће ти рађати; с мукама ћеш децу рађати (Пост. 3, 16 – 19) – ово су ране за душу. Одоше, а њега полумртва оставише: Преступивши Божју заповест, Адам није био ни међу живима, ни потпуно мртав, јер се није у потпуности одрекао Бога.

19.11.2017.

А и сви људи обичн чине тако: Иду тамо-амо по свету, живе, жене се, разводе, рађају децу, препиру се, зарађују новац, губе га, купују ма шта, сујетују, сујетују… а онда живот почиње да пропада. И када је човек већ сасвим уништен и када заправо нема где да оде, он долази у храм и говори: Господе помагај! Господ ће свакако помоћи, уколико овај вапај иде из дубине душе, ако заиста јесте жеља, а не: можда ће ми помоћи. Ако заиста постоји силна жеља, ако човек заиста припада Богу, Милостиви Господ жели свакоме да помогне. А уколико нема жеље, питање је зашто уопште ићи у храм? На пример, ми смо сви дошли у храм. Зашто смо дошли? Ако не желимо да се очистимо, која је сврха нашег доласка? Јер Господ није основао Цркву само због тога да би смо крстили децу, опојали покојнике, венчавали се и давали имена за помињање. И кинези се моле за своје умрле, и јапанци. Брак постоји и код муслимана и готово сви народи у разним религијама на неки начин посвећују своју децу богу. Али ни једна религија осим православног хришћанства не даје човеку могућност да се сједини са Богом.

04.11.2017.

Какву нам лекцију пружа овај опис богатога и сиромашнога, излагање њиховог живота и стања на земљи и њиховог удела непосредно након смрти? Прва је поука та да и богатство и сиромаштво, здравље и болест, весеље и туга – све овдашње брзо пролази и нестаје, али дела људи – њихови пороци и врлине не умиру, већ заједно са њима прелазе у вечност и тамо их или оправдавају или осуђују пред Судијом свих помисли и дела људских и или их уводе у рај или низвгавају у бездан ада преисподњега, одакле нема излаза за сву вечност.

29.10.2017.

Зар ће свако семе узрасти? А колико ће пропасти, јер је посејано поред пута, као на друму, где је много пролазника, где га птице покљуцају? Јер је људски живот тако често сличан овом друму са његовом буком и сталним непрекидним сујетним покретом. Готово никада човек не остаје сам са својим мислима, насамо са својом душом, као у затвореној клијети свога срца (Мт. 6:6), вечито је расејан, његове мисли и жеље лутају на све стране. Како свети утисци да се не изгубе од сусрета са пролазећим људима, од чега у души бива погажена свака света помисао и жеља која западне у њу. Ови људи, пак, тако често бивају „лукави“, слични грабљивим птицама – демонима које грабе све посејано у срцу (Мт. 13:19)!