12.04.2015.

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2015. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни ВАСКРШЊИ

09.04.2015.

Поглавље из књиге св. владике Николаја ВЕРА ОБРАЗОВАНИХ ЉУДИ – ТУМАЧЕЊЕ СИМВОЛА ВЕРЕ ламен божанске љубави у вечности једнако пламти на огњишту Божјега родитељства и Божјега синовства. Ветрови времена тамо не допиру. Ћудљивости промена не додирују тај пламен, нити га повијају, нити га повећавају, нити умањују. Отуда је љубав божанска живот нестарећи, радост непомућена, моћ

07.04.2015.

Kад се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало обавити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија

04.03.2015.

А шта се догодило при сусрету Натанаила са Господом Исусом Христом? Натанаил није узалуд дошао и видео. Тачније, Христос је приметио како Му се он приближава и рекао је: „Ево правог Израиљца“. Господ га је похвалио, јер је знао, да је он – смирен човек. Натанаил приговара Христу, али Господ види његово срце. „Ево правог Израиљца“, „јер нису сви Израиљ, који су од Израиља“. Но, овде је истински Израиљац. Истински следбеник доброг примера богоизабраног народа. Он је био истински син праведног Јакова, тај, који је нелажно исповедао веру Израиља, тај, чије је исповедање вере било сагласно са његовим животом. Он је тај, у коме нема никаквог лицемерја. Нема ничег лажног у односу према Богу, искрен у покајању за своје грехе. Истински Израиљац – православни хришћанин – чудо Божанске благодати.

26.02.2015.

Великопосни разговор у храму св. Екатарине на Вспољу елики пост је време када премишљајући о протеклом животу сводимо рачуне. За време Великог Поста, чак и онај који ретко посећује храм, долази на исповест, да би се помирио са Богом и сопственом савешћу. У ове дане се требамо замислити у чему је смисао покајања и зашто је

25.02.2015.

Проповед на недељу Праштања и сви знамо, да морамо праштати, али врло често не знамо како то да учинимо. И ево, у данашњем Јеванђељу (Мт. 6, 14-20)[1] Господ нам говори: да би се научили да праштамо, ми треба да се научимо да примамо опроштај, који нам је дат. Прихватити праштање и доћи до способности праштања

23.02.2015.

Ето због чега се кајемо, ето због чега плачемо у време Великог поста. Због тога што многе дане који су нам били дати за покајање, за испуњавање Божијих заповести, дани када смо могли да живимо с Богом, стојимо пред Његовим лицем, ми смо проживели без Њега, далеко од Њега. Драгоцене дане живота дароване нам да би могли да се приближимо Богу, ми смо проћердали, изгубили. Живот је био дан свакоме од нас да би пришли Богу и видели Га лицем лицу, али ми Га нисмо видели. И ко зна колико нам још Великих постова треба да преживимо, колико нам је још могућности дато за покајање. Можда ће за неке који стоје овде овај Велики пост бити последња шанса да прегледају свој живот и да се окрену Богу.

23.02.2015.

По речима пророка, пост се састоји у томе да се одене наг, нахрани гладан, подели свој хлеб са ближњима. Суштина поста је изражена у речима: „даруј гладноме душу своју“. Пост је време када треба да заборавимо на себе, да се научимо да жртвујемо себе ради других. Време Великог Поста нам је даровано управо зато да би смо прегледали читав свој живот из те перспективе. То је далеко важније и далеко теже, него се једноставно уздржавати од ма које хране. Ако у неодржавању телесног поста често можемо наћи оправдање (болест, путовање, недостатак материјалних средстава итд.) за то што не радимо над својом душом, над својим срцем, нема извињења.

22.02.2015.

Данас, на Прашталну недељу, ми чекамо да нам опросте они које смо против воље ожалостили, којима смо причинили зло. Ми смо криви пред многима – једни пред другим, пред својим блискима. Често, живећи у једној породици, људи годинама не могу да се помире једни са другима. Али док не наступи помирење, ноћ неће проћи и дан се неће приближити. А ако нам недостаје сопствене снаге да сазнамо за шта смо криви пред другим људима, молићемо Бога да нам Он открије због чега и за шта треба да молимо опроштај од ближњих.