(Избор текстова из књиге Умеће умирања или уметност живљења)

[dropcap letter=“И“][/dropcap]ме Исуса Христа је Љубав, али Он има и једно скривено име, а то је смирење. Зато смирено срце безгласно зове Христа к себи и Христос улази у то срце као у Своју обитељ. У поуци монасима Преподобни ава Исаија је писао: Ја сам сличан птици коју је неки дечак ухватио и везао јој ноге канапом. Кад дечак мало попусти канап, птица помисли да је ослобођена па покуша да полети, али дечак тада поново затегне канап и обори је на земљу.“ Када нам се учини да смо се ослободили страсти, треба одмах да се сетимо ове поуке. Само искрена, стална и апсолутна послушносност може да покида канап којим нас демон држи као на каквој узди. Свети Јован Златоуст тврди нешто што је наизглед чудно. Наиме, он каже да су они који сиромашнима дају милостињу изнад оних који су Христу чинили добра дела за време његовог живота на земљи. Речи Христове биле су слатке, Његов лик предиван и чинио је чудеса, а човек на земљи види сиромахе који су прљави и заударају, а даје им милостињу Христа ради коју ће преко тих просјака примити сам Христос. Зато и своје духовне оце треба да слушамо Христа ради не обраћајући пажњу на њихове немоћи и недостатке и можда ће таква послушност бити вреднија од послушности ангелоподобним старцима који су имали дар чудотворства.