[dropcap letter=“З“][/dropcap]aповести Старог и Новог Завета су вечни и непромењиви услов савеза између човека и Бога. Оне су, по речима светог Јована Златоуста, јединствен златни ланац и ако испадне или се покида само једна карика у том ланцу, богоопштење на земљи и вечно спасење за човека постају немогући.

У старозаветно доба постојао је обичај да се заповести извезу на марамама којима су људи повезивали главу што је означавало да човек стално треба да их има на уму и да оне треба да обасјавају његов ум попут зрака небеске светлости. Исто тако постојао је и обичај да се заповести испишу на широким рукавима горње одеће како би увек биле пред очима и тако подсећале да сва човекова дела и поступци треба да буду усмерени на испуњавање тих заповести како би његов живот постао испуњавање воље Божије. Дакле, заповести су биле главни оријентир у човековом животу, основа за све његове одлуке и поступке.

У новозаветно време заповести код хришћана не треба да буду написане на папиру и на одећи, већ у срцима њиховим. Њих треба знати напамет као Исусову молитву и Оче наш. Свети оци су учили да без испуњавања заповести духовни напредак просто није могућ. Оне су извор вечног живота. Желели бисмо да скренемо пажњу на једну тајну која се састоји у томе да је духовна раван свих заповести иста. Њихови врхови се у хришћанској аскези као радијуси спајају у једном центру.

Гнев је смртна пресуда коју не само да изричемо неком човеку, него смо често и њени извршиоци. Ех, колико је само неправедних и окрутних поступака учињено у стању гнева! За то време сатана, прави виновник греха, стоји поред нас и подсмева нам се јер смо оружје које нам је дато за борбу против демона усмерили против нама сличних док демона уопште не примећујемо и потпуно смо заборавили на њега. Треба рећи да се човек у гневу заиста сулудо понаша, самог себе бије и уједа и истовремено осећа некакав потајни ужитак у гневу и задовољава своју зверску страст која га вуче ка разарању и убиству. Човек се потпуно предаје тој страсти, исто као што самоубица затвори очи а онда се баци у провалију. Кад гнев прође, човек као да се пробуди и тек тада види у каквом се ропству налазио и увиђа да је био само лутка на позоришној сцени, а да се иза кулиса скривао онај који је повлачио конце како би лутка скакутала и плесала.

Свети оци су нам заповедили да ништа, ни добро ни лоше, не говоримо док смо гневни, већ да само чврсто стиснемо усне, исто као што се чврсто затвара поклопац на тегли у којој гамижу отровни гмизавци и покушавају да пронађу пукотину кроз коју би могли да изађу. Човек се након гнева обично каје. Он тек тада види колико је био неправедан и изненада постаје мекан попут воска. Но то траје само неко време јер је својство страсти гнева такво да се сличне експлозије често понављају.

Треба стално да имамо на уму да гневним речима не можемо исправити нечије срце, већ да га само можемо уплашити или наљутити. И као што ђавола не можемо приморати да чини добро, исто тако не можемо истину гневом заштитити или је доказати. Зато чим човека почне да опија грех, треба одмах да се присети колико га је пута ђаво преварио и колико је пута пао на једном те истом месту и да се онај ко се препушта гневу на неки начин баца у наручје ђавола и слично њему у срцу постаје човекоубица.

Поставља се питање шта треба учинити да се човек не би наљутио. Ма како парадоксално звучало, човек ипак треба да се љути, али не на другог човека, већ на демона који га наводи на грех и који је у ствари не само онај који смисли сваки грех већ је и његов починитељ и извршилац. Ми видимо човека који нам је нешто скривио, али не можемо да видимо демона који је неупоредиво више скрвио и нама и том човеку. Зато и заборављамо да демон постоји а виновником греха и извором зла сматрамо човека. Постоји аскетска метода по којој гнев сузбијамо тако што му не дозвољавамо да излети кроз ружне речи. Таква намера је добра само што и свети оци признају да је тај пут дуг. Човек се само постепено може научити да обуздава гнев, али ће га још дуго нападати мислени грех од којег се брани стиснутим уснама.