ОКРУТНО ЋУТАЊЕ ОКРУТНО ЋУТАЊЕ ОКРУТНО ЋУТАЊЕ
Цијена Бесплатно
Стање:
На стању
Количина:
Додато у корпу!

    [dropcap letter=“У“][/dropcap]биство деце се данас претвара у апокалиптичку катастрофу и сваке године односи више животâ него ли најстрашније епидемије куге у средњем веку. У православним земљама је морталитет много већи од наталитета и та разлика је сваке године све већа. Размотрићемо грех абортуса с хришћанске позиције, али пре но што је она до краја разводњена савременим нихилизмом.

    Кад је реч о убиству деце ту видимо један од најстрашнијих и стални несклад између вероисповедања и живота. Већ смо говорили о одговорности жене према животу који у себи носи, према животу детета, јер, ма колико то било парадоксално, иницијатор абортуса је у већини случајева сама жена. Но то уопште не ослобађа кривице мужеве и оне који их гурају у тај гнусни злочин. Зар заиста више не постоје породице с оним моралним традицијама и принципима који супружницима не дозвољавају прибегавање убиству детета контрацепцијом или абортусом? Шта да раде породице које су заиста сиромашне, које се налазе на ивици беде и једва састављају крај с крајем? За њих имати децу није само главни циљ хришћанског брака, већ њима недоступна раскош. Породилиште се претвара у суд над породиљом. Сиромаштво се посматра као злочин који треба да буде кажњен смрћу жене и њеног детета. Тај суд не прихвата никаква објашњења, већ захтева: “Донеси новац, или иди па рађај где ти воља”, другим речима речено, то значи: умри. Шта да чине такве породице кад посла нема, што се могло продати, већ је продано, родбина је исто тако сиромашна, а порођај кошта и по неколико плата? Шта кад човек просто нема ту своту новца нити је може наћи? Пред њим залупе врата породилишта и терају га одатле као псето испред туђе капије. Само кучка може да се оштени негде на гомили отпада, мачка за то може наћи место негде на тавану, али шта да ради жена – једино биће на земљи које не може да роди без помоћи са стране? Шта треба да уради да би сачувала живот свог детета? Да ли треба да иде на преступ и да због тога доспе у затвор, или да продаје своје тело на улици и да тако себе претвори у друштвени тоалет и заједно с тим проклетим новцем и за себе и за дете заради болест од које ће да иструли? За хришћанку то значи губитак не само породице, него и Бога и сопствене душе.

    У свету је остало још мало добрих људи. Много чешће видимо како “срећници” који су се обогатили губе осећај за самилост, што значи да губе срце. Ако жена буде просила милостињу да би уплатила за порођај, најчешће ће у одговор чути: “Ако већ немаш новца, зашто онда да се сиротиња множи?” Постоје и великодушни људи који су спремни да притекну у помоћ, али зар ће проблем бити решен ако од стотину деце буде спашено само једно? Уколико се жена обрати некој добротворној организацији, тамо јој неће понудити беспалатан порођај, већ бесплатну контрацепцију, курс о планирању породице  или пак да јој плате абортус који кошта много мање него ли порођај.

    У детињству сам прочитао књигу Виктора Игоа “Човек који се смеје”. Можда ме та књига, да сам је данас прочитао, не би потресла тако дубоко као у детињству кад је срце мекано попут топлог воска. Но оно временом постаје све хладније и све тврђе. Али слике из те књиге се и данас појављују у мојој свести. У оно доба ме је изненадило кајање злочинаца који су крали децу, сакатили их и затим продавали просјацима за прикупљање милостиње. Дете је заувек остајало богаљ. Једног дана је брод, којим су пловили ти људи који су изгубили савест и самилост, захватила бура па је ударио у подводни камен и почео полагано да тоне. Нашавши се пред неизбежном смрћу вођа се обратио својој сабраћи по неделу и позвао их да се сви сете Бога, Којег су заборавили, и да умру с покајањем, онако како је умро покајани разбојник на крсту. Почео је гласно да говори молитву “Оче наш“ коју је научио у детињству, али је касније никад није понављао. И та група злочинаца је клекла и почела да моли Бога за опроштај. Вода је полагано преливала палубу, пењући се све више и више, али нико од њих се није придигао и смрт их је затекла у тренуцима кајања. Људи су отишли у гробницу мора, а њихове душе на Суд Божији.

    А ево и друге слике. Случајно се открило да је једно од деце које је у детињству обогаљено пореклом из породице једног енглеског лорда. Вратили су му титулу и сва права која су имали његови родитељи. Кад је ушао у високо енглеско друштво, оно га је поразило не својим богатством и блеском, него дубоким моралним падом и духом богоборства које није видео ни међу бескућницима и просјацима. По праву које му је припадало због порекла, постао је члан енглеског парламента и тада је одлучио да се обрати тим људима који су заборавили на веру и милосрђе. У парламенту је рекао да је дошао да саопшти новост, а та новост је да постоји Бог и да осим њих постоји народ на који су заборавили. Као одговор на то зачуо је громогласан смех. Чланови парламента су се, као каквој добро смишљеној шали, смејали томе што постоји Бог, што постоји народ и нешто њима непознато што се назива савешћу. Покушавао је да настави свој говор, али га је прекинуо општи смех. За те људе је Бог био некакав комични лик из циркуса којему се могу само подсмевати, а говорник само кловн који је у парламенту наступио као на каквој сцени, а све у жељи да их развесели. Громогласни смех је праћен звиждањем и лупкањем ногама: лордови и парламентарци су били добро расположени и напокон су успели да се од срца насмеју.

    Док пишем о абортусима и обраћам се друштву с напоменом да постоји Бог и да постоје људи који се не смеју уништавати као какав коров у сопственој башти, присећам се тог човека који се обраћа парламенту и који, као ехо својих речи, чује громогласан смех. Шта ли ће мени рећи? Већ унапред чујем одговор: “Нисмо ми против тога да Бог постоји, али нека Он царује на небесима и нек нас не омета у нашим земаљским пословима. Нама је потребан Мефистов бог, добри старац с којим ђаво може да се договори и споразуме. Нисмо ми против вере у Бога и ако желите, ви се слободно њоме тешите. Ми смо велики хуманисти и зато се трудимо да изађемо у сусрет осећањима верникâ. Например, ми нисмо против тога да се абортуси врше уз Бахову музику и чак смо спремни да у акушерским клиникама одвојимо кутак у којем би се могла запалити свећа. У том смислу можемо много тога учинити, али нећемо дозволити да се због тог човекољубља нарушава екологија Земље, да нерођени онима који су се већ родили одузимају право на комфор и радост слободног секса, а да се сиромаси размножавају без икакве контроле, као какви термити. Неверујуће ћемо умирити тиме да бића у утроби нису људи, већ нешто попут каквог полуфабриката, а на вернике ћемо утицати тако што ћемо им објаснити да су убијена деца анђелчићи чије душе одлазе директно на небо и радосно из акушерских клиника узлећу увис, као птице из кавеза, као и то да је абортус за дете замена лошијег за бољи живот.”

    Присећам се Игоовог јунака, но ипак мислим да ми неће одговорити ни повицима негодовања, па чак ни смехом, већ немим ћутањем непробојног зида од камена.

    Рецензије

    Још увијек нема рецензија

    НЕМА РЕЦЕНЗИЈА будите први који ће оставити рецензију за “ОКРУТНО ЋУТАЊЕ”

    Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични производи