25.01.2018.

старац Јосиф Исихаста: МОЛИТВА СЕ ПРЕКИДА, ТЕЛЕСНИ УДОВИ УМИРУЈУ, И САМО УМ СОЗЕРЦАВА УНУТАР ЗАСЛЕПЉУЈУЋЕ СВЕТЛОСТИ

Тридесет пето писмо

Љубљено моје чедо и све по чину сестре y Христу, будите радосне и здраве у Господу!

Поново почињем да говорим ушима које желе и траже да чују. Иштите, каже најслађи Исус, и даће вам се, тражите u наћи ћете, куцајте u отвориће вам се (Мт. 7. 7). Поштујем намеру, похваљујем ревност, ценим љубав и подражавам вас.

Према томе, поново ме саслушајте.

Као прво: начин о којем пишеш и на који започињеш своју молитву, веома је добар, чедо моје. Таквим мислима можеш владати својим умом, размишљајући како молитва старца и старице усходи као пламени стуб и како они умно беседе са Богом. Када ум размишља о таквим стварима и када их се придржава, он се на тренутак зауставља, молитва постаје слатка и сузе почињу да теку. Приближава се она благодат коју налазимо код почетника а о којој и ти пишеш, као кад мајка учи своје детенце да хода.

Она га напушта и одлази, и оно је тражи. Плаче, дозива је и трага за њом. Она убрзо долази, а затим се поново удаљује. Оно поново плаче и дозива је, и она се поново враћа. Док нас одгаја, нема начина да остане уз нас, јер је y томе спречавају наше страсти.

Страсти су тврдо вештаство. Уралске планине! Километрима високе! Благодат је сунце. Сунце се диже али му сенка планина не допушта да обасја васцелог разумно–створеног човека. Чим га пронађе једна луча, он се распламсава од радости. Све остало се, међутим, налази под сенком страсти. Чим се умањи благодат, могу дејствовати и демони. Они је често и спречавају, као облак који заклања светлост сунца. Сенка страсти подиже маглу и она затамњује малу лучу светлости која се управо појавила. Та магла су помисли очајања о којима пишеш. То су плашљивост, страх, бесрамност, хула и њима сличне, због којих душа вене и губи одважност.

Свака помисао која доноси очајање и тешку тугу, потиче од ђавола. То је магла страсти, и њу одмах треба одбацити надањем у Бога, исповедањем старици, и размишљањем о томе како се старији моле и преклињу Бога за тебе.

Мала жалост. помешана са радошћу и сузама и са утехом у души, потиче од благодати Божије. Кроз читав живот она нас води покајању кад год сагрешимо.

Сагрешење изгони смелост пред Богом, али је покајање одмах враћа. Благодат не допушта да очајавамо, него напротив – непрестано подстиче палога на покајање. Демонске речи га одмах одводе у очајање и позлеђују, као град који пада на нежне, тек поникле листиће.

Према томе. обрати пажњу на ову лекцију из делања.

Када видиш да благодат дејствује, да ce радује твоја душа, да ти без напора теку сузе због милости коју ти јe подарио Бог, ако си на молитви – стој. Ако стојиш усправно – немој се кретати. Ако седиш – седи на том месту. Ако се молиш, моли се без детињасте помисли и прихвати „кишy” Духа све док се излива на тебе. Ако те затекне док радиш и ти устанеш на молитву, она се прекида. Жели да останеш тамо где те затекне, да се ти не би осетила као господар над благодаћу. Она жели да научи твоју помисао да нипошто не верује самој себи све дотле док постојиш y овом животу.

Током једнога дана, ова киша устројава све оно што је у твојој души засађено током читавог оног периода када је благодат била удаљена од тебе.

Једно је благодат свештенства, а друго благодат велике схиме. Једно је благодат тајинства, а друго дејствовање благодати подвижништва. Све то исходи из једног источника, али се једно од другог разликује по превасходству и слави.

Благодат покајања која дејствује у подвижницима је наслеђе отаца. То је божанска размена и трговина, у којој дајемо земљу, а добијамо небо. Улажемо вештаство, а добијамо Духа. Свака кап зноја, сваки бол и сваки подвиг Бога ради представља трговачку размену. Давање крви и уливање Духа.

Та благодат нараста онолико колико човек може да је прими; слично сасуду и томе, колико он собом обухвата.

Назива се благодаћу делања и очишћујућом благодаћу.

Сада пак након делања, следује просветљење. То је други степен, односно просветљујућа благодат.

Другим речима, када је подвижник добро одгајен благодаћу делања, и када је безброј пута пао и устао, даје му се просветљење знања и озарење ума који созерцава истину. Види ствари какве јесу по својој природи. Без људских вештина, начина и расуђивања. Свака ствар природно стоји y својој веродостојној истини. Но, доласку до овога претходе бројна искушења и мучне промене. Овде пак човек налази умирење помисли и предах од искушења.

За просветљењем следе прекидања молитве и честа созерцања, отимање ума ка Господу, умирење чувстава, непокретност и крајње ћутање удова, сједињење Бога и човека у једно.

То је божанствена трговина у којој човек – уколико истрпи искушења и подвизавајући се не прекине свој пут – размењује вештаствено за невештаствено.

Кошуте Исуса мога, потрчите за небеским Жеником! Омиришите духовно миро. Учините ваш живот, ваше душе и тела, миомирисним од чистоте и девствености! Није ми познато ништа друго, што би било толико угодно најслађем Исусу и Његовој Пренепорочној Мајци, колико су то чистота и девственост. Ако неко жели да се наслађује Њиховом великом љубављу, нека очисти и душу и тело. На тај начин ће примити свако небеско добро.

Сада ћу вам објаснити шта значи израз прекидање молитве онда, када човек преобилује благодаћу.

Благодат делања упоређује се са блистањем звезда, док је благодат просветљења слична пуном месецу; међутим, благодат савршенства, созерцања, пореди се са подневним сунцем које прелази преко хоризонта, јер су свети оци духовни живот разделили на три степена.

Када се, дакле, човек преиспуњава благодаћу и када, као што смо рекли, познаје све написано, он долази у стање велике простоте. Његов ум се проширује и задобија велику запремину [сместивост]. И као што ти је кад си окусила кап благодати, дошла обилна радост и весеље они поново долазе када ум пребива у молитви. Али много више, као благи поветарац, као снажан налет миомирисног даха. Он преиспуњава читаво тело, и молитва се прекида. Удови се умирују. Само ум созерцава унутар заслепљујуће светлости. Долази до сједињења Бога и човека који више није у стању да разлучи самога себе. Као што бива са гвожђем: пре но што је бачено у огањ, оно се назива гвожђем; али када се усија и зажари, постаје једно са огњем. Или као восак који се топи када се приближи огњу, и не може више да остане у свом природном стању.

Тек када прође созерцање, он се враћа у своју природу. Али док пребива у созерцању он као да је други и из Другога. Он се сав у потпуности сједињује са Богом, Мисли да нема ни тело ни обитавалиште. Сав лебди и без тела се вазноси на небо!

Уистину је велика ова тајна. Човек види оно о чему људски језик није у стању да говори.

Када прође ово созерцање, он обитава у таквом смиреноумљу да плаче као мало дете, питајући се зашто му то Господ даје када он сам ништа не чини. Задобија такву свест о себи да, ако разговараш са њим, сматра себе најништавнијим и недостојним да постоји у овом животу.

И што више тако мисли, више му се даје. „Довољно је“, вапи он ка Богу.

А благодат се још више умножава. Постаје Царев син.

Ако га упиташ:

— Чије је то што је на теби?

— Господа мојега, одговориће ти.

– A хлеб и храна коју једеш?

– Господа мојега.

_ Чији је новац који носиш? Господа мојега.

_ Шта је онда твоје?

– Ништа.

Ја сам земља, блато и прах.

Ако ме подигнеш, усправићу се.

Ако ме обориш, пашћу.

Ако ме уздигнеш, летећу.

Ако ме бациш – срушићу се.

Моја природа је ништа.

Никада се не насићује оваквих речи. А шта је то „ништа“? То је оно ништа, које је било пре него што је Бог створио небо и земљу.

То је, дакле, почетак нашег постојања. Оно из чега потичемо је блато, а наша сила је удахнуће Божије, дах Божији.

Прими, Боже, Љубитељу добрих стремљења и Створитељу сваког добра, прими божанско удахнуће које си удахнуо у наше лице чиме добисмо дух живота, и поново ћемо се расути у прах.

Шта, дакле, имаш, горди човече, а што ниси примио? А ако си већ примио, зашто се хвалиш као да ниси примио? (в. 1 Kop 4, 7) Спознај, смирена душо, свог Доброчинитеља и добро пази да не присвојиш оно што је туђе, односно Божије, као своја сопствена достигнућа. Спознај, несретнице, своје постојање; спознај своје порекло. Не заборави да си овде туђинка и да је све туђе. Ако ти је слатки доброчинитељ Бог нешто дао, узврати му у чистој савести своје од својег. „Твоје од „Твојих“.

Ако си се вазнела на небеса и видела анђелске природе. слушала гласове божанствених сила“, ако богословствујеш и учиш, ако си победила демонска лукавства, ако пишеш, говориш и делаш, све су то дарови Божији.

Овако кажи свом Господу:

„Прими, слатко дисање моје, Исусе мој, Твоје од Твојих“. И тада, о тада! Душо моја, шта ћеш видети, када се отворе ризнице Божије и када ти Он каже:

„Сине мој, прими све, јер си се показао као веран и добар управитељ!“ (в. Мт 25, 21)

Оставите Коментар