ОД НЕПРАВДЕ ДО СПАСЕЊА

из књиге ТАМО ГДЕ СЕ БОГ НЕ ВИДИ, митрополита Месогејског Николаја (Хаџиниколау)

Сећам се Митро, мале веселе девојчице. Оболела је од акутне леукемије. Беше дете особене смирености и трпљења, милог погледа који њено бледо лице непрестано упућиваше к другима. Суочавала се с најагресивнијим терапијама којима су је подвргавали. А колико год да је она подносила, толико су њени родитељи немоћали, изгубивши постепено са својим надама и последње мрвице своје вере. Ионако нису били верујући људи. Но нешто је постојало у њима. Послали су је у добру школу. Имала је учитељицу коју је неизмерно волела. Сваки пут пре но што би пошла на спавање, прекрстила би се, говорећи: „Крсте Христов, спаси нас силом Својом.“ Тако ју је научила учитељица.
„Зашто се крстиш?“, питала би је мајка.
„Да би ми Христос подарио снагу.“, одговарала би, „Тако нам је рекла госпођа Параскева у школи“.
„Није ли боље рећи Му да учини да теби буде боље?“
„Није потребно, јер ми даје снагу и радост.“
Родитељи нису наваљивали. Нису много тога ни разумели. Али, будући да је болест узнапредовала – окренули су се против Бога. Но нису се могли окренути против свог детета, које је наставило да се крсти и да изговара своје молитвице.

Митро је умрла са својих осам година, тражећи од мајке да јој чита „Оче наш“, јер она то више није успевала. Испустила је своју лутку из наручја, прекрстила је своје ручице и испросила молитву. Мајка јој није могла покварити вољу. Ово чињаше с јецајима. Оставила је по страни логику аргумената и доказа, уског разума и мисли и служила је свету свог детета. Заједно са сузом из ока, из свога срца је изнедрила и веру. Губивши Митро, задобијала је Бога. Њена ћеркица је њена духовна мати. Присетила се њених речи. У своме наручју више није имала своје живо дете, но задобила је снагу, трпљење и радост.

Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића) 8. мај 2020.

Оставите коментар

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Слични чланци