10.10.2016.

Ако је могуће, људима треба бити од помоћи, дајући им прилику да излију своје сузе пред Њим Који нас воли – да плачу као свети апостол Петар. Зато што дубоко у себи знамо да смо сви рањена деца, без обзира да ли имамо седу косу, без обзира на то што се трудимо да изгледамо снажни. И ако икада пронађемо светитеља, тада ћемо разумети да је дубоко у нама сакривено повређено дете. Оно је као корен који изгледа увео све док права количина кише не падне и сунце не засија, и тада не схватимо да је живот сакривен у нама. То је оно што светитељи чине. Они су ти који љубе – понизни. И тако они буде могућности у нама које су биле умртвљене. Сила светитеља у слабости постаје савршена (2. Кор. 12, 19).

21.06.2016.

Пружати образовање, захтева љубав, вештину и напоран рад. Данас, млади нараштај протествује. Најважнији жила куцавица друштвеног уређења на Западу, буни се против свега овога. Каже се „Не“ његовој култури. Ови људи траже нешто друго, нешто смисленије, више тајинствено, нешто што се тиче целе личности и што поштује целу личност. Они трче овамо и онамо. Одлазе све до Далеког Истока, трагајући за психофизичком равнотежом. Цивилизовани Европљани постају жртве источних магова, који их искоришћавају и обећавају рај. И тамо постоје сви ови системи и теорије, од психолошког саветовања до шарлатанства и демонске поседнусти. Гуруи и учитељи ових система долазе на Запад. Задобијају тло у душама младих. Запозежу плацеве земљишта, како би направили ове, такозване „рајеве“.

16.04.2016.

Нарастајућа сујета захтева све веће и веће апетите, а најважнија храна егу јесте пажња другах људи. Њихово уважавање, усхићење, узбуђење. Пораст пажње према сопственој личности захтева поклоњење истој. И полако прераста у култ личности:

10.04.2016.

Тај безбожни дух не само што хули на Божанство и на све што је Божије, већ у нама изговара и непристојне и најсрамније речи, како бисмо оставили молитву или пали у очајање. Јер, овај зли и сурови тиранин многе људе одвуче од молитве, многе од Светих Тајни одвоји, некима тело изнури тугом, а друге постом измучи, не дајући им ни часа одмора. Он то чини не само са световњацима, него и са људима који воде монашки живот, говорећи им стално да им уопште нема спасења и да су беднији од свих неверника и многобошца.

27.02.2016.

Шта чекају људи, зашто се не спасавају? Од потопа смрти само се душа може спасти. Они, који виде универзални потоп, гледају на тела као на сандале и вретена и журе се са голом душом ка кули светиљи, која показује земљу живота.
Што се заклањају људи за природу, када им она јасно казује: ја сам већ потопљена?!
Зато мудри људи не скидају са језика реч: спасавајмо се! А замађијани мада стоје на ивици гробног понора – смеју се и говоре: нама је добро и овде!
Спасавање душе од неизбежног потопа смрти свега осталога једино је разумно занимање разумних, једина брига и једина наука њихова.

20.02.2016.

Пишу Оци, ако се чак и погрбиш од поста и метанија, а немаш љубави према ближњима, далеко си од спасења.

Христос је рекао да није дошао да суди свету, него да га спасе. А ми му судимо! Колико смо за жаљење! Колико смо духовно сиромашни! Немамо ништа друго да кажемо сем речи Давидових: „Помилуј ме Боже по великој милости Твојој…“.

17.01.2016.

Не причешћујемо се сви на свакој служби. Даће Бог да доживимо време кад ће после речи свештеника „Са страхом Божјим и вером приступите“. Чаши прилазити огромна већина оних који се моле. Али и тада ће остати неко ко не може да се причести због здравственог стања, или кога задржава епитимија, или неки други разлог. О чему да размишља и за шта да се моли човек који се сад не причешћује сам, али види другу браћу и сестре како се с рукама прекрштеним на грудима приближавају причешћу?

11.01.2016.

Очовечењем Христовим, за свакога од нас отвори се рај, небеса се распрострше по земљи, небеско се са земаљским смеша. Анђели и људи заједно прослављају заједничког Оца. Човек почиње да се нада васкрсењу. Гле, радује се Царство небеско! И све ово даровало је безгранично снисхођење божанског човекољубља. Оно учини ово велико чудо доласка Бога у наш свет. Чиме можемо да узвратимо Господу за бескрајно обиље човекољубља Његовог?