04.02.2018.

И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу.
Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника.

01.02.2018.

Ми смо, заиста, сарадници Божји у одржању свог живота, у задобијању Царства небеског и помоћи другима да и они одрже живот и да достигну до Царства Божјег, ако хоће. Тај принцип остаје заувек. Али, ту је услов да ми учинимо оно што можемо, значи, не више, а не ни мање. Бог је нас послао у наше време. Он зна задатке нашег времена, које је пред нас поставио. Зна снагу коју нам је дао, зна и потребу, уколико ти задаци превазилазе наше снаге, као сарадника Његових, да онда Он учини Својом свемоћном руком оно што треба, а што ми не можемо да учинимо. Али, услов је тај, каже Христос: „Ако останете у мени и речи моје остану у вама, шта год хоћете, иштите, биће вам.“ То јест, ако будемо имали вере у Њега, али да та вера буде активна, у животу да ми живимо њоме, да на тај начин потврђујемо и Сина Божјег и веру у Њега, онда ће Он бити са нама.