30.04.2021.

Јао нама, када је Господ наш један те исти, зар и готово сви ми нисмо једни те исти! Он је такав у љубави према нама, у смирењу и дуготрпљењу; а ми смо исти у љубави према свету, у гордости, злопамћењу и неуздржању! Он је један те исти у жељи да нас спасе Својом Крвљу; а ми смо једни те исти у нежељењу да одустанемо од безумних прохтева тела и крви! Сада се кајемо и плачемо због грехова, а сутра смо спремни да се стрмоглаво бацимо у тај исти бездан! Године поштујемо, а гресима смо још у младалачкој снази; испраћамо једне за другима, ка гробу пријатеље и познанике, а на свој гроб и не помишљамо. О греху, откуда ти толика сила да нас тако тиранишеш? О страсти, откуда вам право да нас тако некажњено водите ка дну ада? „Сине човечји“, питао је једном Господ пророка, пред којим је било поље мртвачких костију, „хоће ли оживети ове кости?“ (Јез. 37, 3). А ми, Господе, осмелићемо се да упитамо Тебе Самога, хоће ли оживети кости наше? Хоће ли устати из гроба наш унутрашњи човек? Хоће ли бити краја нашој разузданости? Хоће ли икада доћи „дан“ нашег „спасења“?

17.04.2020.

Јер страшно је бити остављен од ближњих и пријатеља, али је још страшније кад ти се учини да те је Бог напустио, када је несавладива стена стала између тебе и Бога и Он као да те не чује, не види, не примећује.
Уколико страдаш од усамљености, опомени се како је усамљен био Спаситељ у последње дане Свога живота.
Ако су се тволи ближњи или твоји ученици окренули од тебе или ти упутили незаслужене клевете, ако те називају јеретиком и разрушитељем отачких предања, ако лажно сведоче против тебе и објављују кривим смрти, опомени се да је Сам Господ прошао кроз то.