При помену уласка у храм Пресвете Богородице, помислио сам на наш улазак у храм Божји. Како се само, мора бити, свети Анђели чуде, када виде неке хришћане како улазе у храм Божји. Ах, неки од нас долазе овде понекад са таквом љутином и злобом у души, да чак и ми недостојни не можемо, а да се не зачудимо, како они у таквом стању улазе, стоје и остају исто тако зли и пргави. Са нама у храму присуствује Бог, својом благодаћу, Свеблаги и Свемогући Бог и стога је у њему толико свега свештеног, освештаног, што нас радује, теши, да нам се чини да је не могуће да љутити и злобни не нађе покој и не напусти своју злобу и љутину.
Кад гледамо икону Ваведвња, увек нам прво пада у очи оно величанствено степениште н стубови јерусалимскот храма, онда тај достојанствени првосвештек који малу Марију прима од родитеља, па онда поворка свечано одевених девојчица са цвеhем у рукама, које је прате. Гледајуhи ту икону, увек заборављамо да је та Анина кhерчица била дете и имала само три године. 3аборављамо да је растанак с родитељима морао болети, и да је тај тренутак – крај све величаиственасти —био и за саме родитеље ужасно болан. Да се nодсетимо управо на тај болни тренутак, јер нам он дочарава ову величнну Анине и Јоакимове жртве.
Празник Ваведедења Пресвете Богородице нас по структури подсећа на скицу палате са много спратова. Историјска основа празника је посвећење Дјеве Марије Богу по завету њених родитеља Јоакима и Ане. Символички и духовни смисао празника су мистика храма, значај храма за хришћанина, посвећивање човекове душе Богу и циљ и смисао православног монаштва.