Таг

Митро је умрла са својих осам година, тражећи од мајке да јој чита „Оче наш“, јер она то више није успевала. Испустила је своју лутку из наручја, прекрстила је своје ручице и испросила молитву. Мајка јој није могла покварити вољу. Ово чињаше с јецајима. Оставила је по страни логику аргумената и доказа, уског разума и мисли и служила је свету свог детета. Заједно са сузом из ока, из свога срца је изнедрила и веру. Губивши Митро, задобијала је Бога. Њена ћеркица је њена духовна мати. Присетила се њених речи. У своме наручју више није имала своје живо дете, но задобила је снагу, трпљење и радост.

Још много тога нас може бринути, плашити, ужасавати када помишљамо на нашу смрт, али у свему лако можемо задобити спокојство, уколико се само присетимо да имамо Спаситеља, Господа Исуса Христа. Наш Спаситељ нас спасава од сваког страха, успокојава у сваком неспокојству. Да Господе, многи су страхови навалили на мене. Чини ми се да не пролази ни један дан, да се нечега не уплашим – ради себе и ради других, а више од свега и чешће од свега бојим се за себе због мојих грехова. Али када се сетим Тебе – мога Спаситеља, одмах престаје сваки страх; тада се и грехова својих мање бојим јер се надам да ћеш ме и од њих спасити, ма како да су они тешки.

Због тога је Господ Исус Христос и дошао у свет и претрпео мученичку, ужасну смрт, да би нас избавио од власти ђавола, који нас везује греховима, као мрежом, и води у погибао. Дао нам је власт да будемо деца Божја и његовим именом да сатиремо непријатеља људскога рода, да газимо главу змије. Ми једино требамо да добровољно пожелимо да примимо ту власт из Христових руку, требамо се застидети свога смрада и пожелети светост, живот по Богу и истину.

Нећу ли опет чути примедбе на своје речи – зар је Бог заборављен?! Унаоколо се прича само о отварању манастира, о црквама, о благодати, о Богу. Да, драги моји, прича је много, али је мешање људског са Божанским данас просто чудовишно. У незамисливој унутрашњој хармонији данас се спајају побожност на речима и одлазак у цркву са цинизмом и изопаченошћу. Ужасавајуће празнословље, клевета, лукавство, лаж, лицемерје, самољубље и безакоње блуда у савести многих људи спајају се са уздасима, плачем и примањем Светих Тајни.
Човек мисли да је са Богом. Он, Међутим, мисли погрешно. То није хришћанство, то је његово цинично искорењивање. Оно је продрло и у саму Цркву, будући да многи, називајући себе хришћанима, прилагоћавају узвишене истине Божије својим потребама, увијајући истине у нечистоту свог земаљског схватања и осећања.
То није препород хришћанског духа у нашем свету, то је његово истребљење. Какав ће одговор дати богохулници који су спојили истину и лаж, чинећи дела ћаволска и газећи њима оне светиње Божије које су се усудили да дотакну! Секира смрти већ лежи близу дрвета живота, а Бог чека покајање!
Бог још увек чека!

Шта чекају људи, зашто се не спасавају? Од потопа смрти само се душа може спасти. Они, који виде универзални потоп, гледају на тела као на сандале и вретена и журе се са голом душом ка кули светиљи, која показује земљу живота.
Што се заклањају људи за природу, када им она јасно казује: ја сам већ потопљена?!
Зато мудри људи не скидају са језика реч: спасавајмо се! А замађијани мада стоје на ивици гробног понора – смеју се и говоре: нама је добро и овде!
Спасавање душе од неизбежног потопа смрти свега осталога једино је разумно занимање разумних, једина брига и једина наука њихова.