Дакле, немојмо да држимо гријеховни камен на души, него радије откријмо Богу своје гријехе. То је до суза тешко; може да доведе и до туге; али сузе због гријехова и туга пред Богом су кратког вијека, Исус Христос је са нама, и одмах ће васкрснути душу нашу, умрлу од гријеха, као Лазара који је умро, а сузе, и тугу, и смрад гријеховни отјераће далеко, а ми ћемо оживјети и умирити се.
Зашто је, браћо и сестре Исус ушао баш у Закхејев дом, а не код неког другог од становника Јерихона? Свакако не због тога што је Закхеј био важан и богат човек у граду, можда важнији и богатији од других, него ево због чега: Зато што је Закхеј био грешан човек. И они који су негодовали, управо зато и јесу негодовали, јер је Исус отишао код грешног човека. И сами Исус Христос је касније рекао онима који су негодовали, да је управо зато и дошао код Закхеја, јер је био грешан.
Шта нас лишава неба? Шта нас спречава да се наслађујемо вечним животом? Грех. Али Исус Христос нас је избавио од грехова. Сада ми из бање крштења излазимо чисти од сваке греховне нечистоте. Исус Христос је пролио Своју Крв за нас – можемо ли стога да сумњамо у могућност да узиђемо на небо? Може ли Исус Христос да не прими на небо нас, које је искупио Својом Часном Крвљу ради Неба? И након свега можемо ли ми да се не радујемо на данашњи дан, у који је постављен почетак овоме искупљењу?
Дакле, учите се, расуђујте, пазите, стремите да схватите. Читав живот, читав век се учите. Грех је не учити се, зато што незнање доводи људе до великих грехова. Исус Христос је дошао на земљу пре свега да би се ми учили, расуђивали, пазили. Исус Христос је светлост, светлост за читав свет и за све који су жедни Његовог божанског учења. Амин.
Након овога је лако, браћо и сестре, сазнати, како ће нам бити након смрти. Уколико ми са свима живимо у миру овде на земљи, тада ће и нама добро бити, бићемо спокојни тамо, након смрти; а ако живимо лоше са ближњима – и нама ће бити лоше. Ако не будемо узрок плача, већ радости другима, онда ни ми сами нећемо плакати након смрти; већ ћемо се радовати; ако други због нас проливају сузе, тада ћемо и ми проливати сузе након смрти. Једном речју, како буде нашим ближњима због нас, тако ће и нама бити у будућем животу. Човек који овде живи са свима у немиру, ни тамо неће имати мира.
Дакле, браћо и сестре, онда када не можете, нисте у стању да молите Бога сами, или из неког разлога не смете да молите, или се не надате да ћете Га умолити, предајте себе другима, да се они помоле за вас. Уколико не можете речима, у крајњој мери, мислено замолите за то. Господ ће вам ипак помоћи, ради молитава других, као да сте Му се сами молили, исто онако како је помогао раслабљеноме, ради вере оних који су га донели. Онда када не можете, не смете, не надате се… Не, увек овако чините: молите се сами и друге молите, да се за вас моле. И свети, када су живели на земљи, сматрали су за неопходно да се обрате за молитвену помоћ другима, и то не само по своме смирењу, већ и због осећања своје сопствене немоћи. Свети апостол Павле моли верујуће који су се подвизавали са њиме, да се моле Богу за њега (уп. Рим. 15, 30).
Хоћу ли вам рећи због чега се у нама јавља то осећање узнемирујуће забринутости, та болна сумња око спасења душе? Због тога што ми сматрамо да ћемо спасити сами себе, мислимо да једино својим напоримо можемо да достигнемо Царство Небеско, да једино за своја дела треба да задобијемо вечно блаженство. Тако размишљамо и по свом животу, по својим делима видимо, осећамо, схватамо да смо далеко од свога спасења, да смо недостојни Царства Небеског и да нисмо спремни, нисмо способни за вечно блаженство и схватајући то ми се патимо, узнемиравамо, обеспокојавамо. Онај који се нада на себе, а не на Бога, никада ни у чему не може бити спокојан.
Још много тога нас може бринути, плашити, ужасавати када помишљамо на нашу смрт, али у свему лако можемо задобити спокојство, уколико се само присетимо да имамо Спаситеља, Господа Исуса Христа. Наш Спаситељ нас спасава од сваког страха, успокојава у сваком неспокојству. Да Господе, многи су страхови навалили на мене. Чини ми се да не пролази ни један дан, да се нечега не уплашим – ради себе и ради других, а више од свега и чешће од свега бојим се за себе због мојих грехова. Али када се сетим Тебе – мога Спаситеља, одмах престаје сваки страх; тада се и грехова својих мање бојим јер се надам да ћеш ме и од њих спасити, ма како да су они тешки.
