Тајанствено је и страшно рођење човјека на свијет. Страшан је човјеку и прелаз из тамне утробе свијета у тајанствену вјечност. Страшна је, својом уникалношћу и одговорношћу, свака минута овог живота. Али човјек је научио да замазује свој страх, да га сакрива, чак и да се смије над њим, да га лаже; он му се чак потчињава и приноси му жртве – да би обезбиједио лакоћу постојања под његовом влашћу. Таква је суштина и древног и савременог идолопоклонства: култивирања вјештачког врта живота и мисли изван Бога… Човјек себе само обмањује, живећи бездушно и „неустрашиво“