Таг

Размислите како се ми лакомислено односимо према тако распрострањеној навици осуђивања. Обично и не придајемо значај овоме греху. Окупљамо се, расуђујемо, расуђивање прелази у осуђивање, у оговарање познаника и ближњих, што уопште и не сматрамо за грех. А осуђивање је управо употреба речи на зло. И ако нама осуђивање постане разонода, као да се наслађујемо њиме, оно ће постати рана која нам разједа живот. Ова рана духовно опустошује онога који осуђује и удаљује људе једне од других, уноси раздор.

Претерана спољашња побожност, лажно смирење, заокупљеност оговарањима и „горућим питањима“ живота Цркве, осуђивање људи због њихове побожности или става у погледу ових питања, потпуна убеђеност у то да „ми једини знамо како би ствари требало да се раде“, и, што је можда најопасније од свега, идолатризовање одређене личности или места као крајњег критеријума Православља, јесу све симптоми ове духовне оболелости. Све су то аспекти духовне незрелости. Оно што у свему овоме недостаје јесте Христос и стварна духовна борба против своје огреховљености.

Пишу Оци, ако се чак и погрбиш од поста и метанија, а немаш љубави према ближњима, далеко си од спасења.

Христос је рекао да није дошао да суди свету, него да га спасе. А ми му судимо! Колико смо за жаљење! Колико смо духовно сиромашни! Немамо ништа друго да кажемо сем речи Давидових: „Помилуј ме Боже по великој милости Твојој…“.