01.09.2021.

Али ко може, браћо и сестре, детаљно описати све покварености, злонамерности, превртљивости и прелести сатанске? Он и дању и ноћу искушава и плете мреже; будући да је дух, брзо прелеће у свако време и место и подмукло прави сплетке како праведнима тако и грешнима. Улази у домове и поставља саблазни међу мужем и женом, међу оцем и сином, међу мајком и ћерком, саблажњава чак и браћу, љубављу везану. Јури на пијаце, сеје раздоре, пакости, обмане, клетве између купаца и продаваца. Залази и у манастире и помућује спокојство монаха. Пролази чак и у олтаре и уноси свађу међу свештеним лицима. Ноћу док спаваш, он те искушава, ујутро, када устанеш, хитро те гађа својим стрелама, у подне припрема сакривене замке и разноврсне саблазни. Непрестано „поставља заседу у скривеном месту, као лав иза ограде своје; у заседи је да зграби“ (Пс. 9: 30).

16.08.2020.

Истинско хришћанство јесте пут подвига. А на ово није свако спреман, због тога што човек обично жали себе. Господ захтева одрицање од самог себе до краја: „Одреци се себе, узми крст свој и хајде за Мном“. Куда? На Голготу, на распеће. Нема другог пута, пут ослобођења од греха иде кроз Голготу. Пут хришћанина је веома тежак. Зато је мало истинских хришћана, и увек их је било мало. Али Христос је рекао: „Не бој се мало стадо!“ Зар се треба бојати нечега, ако је са нама Бог? Треба се бојати само двога: Бога и греха. Ако останемо верни Богу, ако се будемо, колико можемо, али само часно, до краја, борили са ђаволом и призивали у помоћ име Божије, онда ће нас Господ увек очистити и помоћи да се избавимо из замки ђавола.

05.08.2018.

Божји призив куца на нашу душу од самог нашег рођења. Призив на веру, на спасење… И нас и нашу децу мучи дух зла који и њих и нас баца у све стихије земље (болесни се баца у „огањ и у воду“) (Мк. 9, 22). Дух зла парализује слух душе и чини је неспособном да пројављује добро и правду („дух неми“ – Мк. 9, 17).
Када смо сатерани у ћорсокак и мучимо се тражећи помоћ, тада се сећамо Бога и снажно желимо да му приступимо.
Ово обраћење, браћо и сестре, још увек није вера. Ово је обраћење из невоље, из потребе да негде одемо, да нешто учинимо. И у нама се понављају речи оца из Јеванђелске приче: „Ако си ти Бог, помози нам!“.
Ово је жалосно обраћање ропске душе, која у свовој ништавности, још и прекорева Бога: „Зашто ћутиш и не помажеш? Ја верујем, оправдај моју веру – помози!“