Када кажемо да је Света Марија Египћанка примјер успона човјека од великог гријеха до велике светости, то је заиста тако. Али само морамо запамтити да се у свом свјетовном животу, углавном, ни по чему није разликовала од обичних младих жена којих данас има много. Управо када ју је просвијетлио глас Пресвете Богородице, Марија је схватила сву дубину свог отпадништва од Бога и схватила: да би се приближила Царству Божијем, потребно је у потпуности да промијени свој живот.
Са првом заповешћу повезана је и друга: „љуби ближњега свога као себе самога“. Прво не бива без другога. Не можемо љубити Бога свим срцем, свом душом, свим умом и свом снагом, а да притом не љубимо ближњег. Али не можемо ни истински љубити ближњег, уколико не научимо да љубимо Бога. Немогуће је љубити ближњег и притом нарушавати седму заповест. Блудна страст нема ничег заједничког са љубављу. По спољашњем облику она може да подсећа на љубав, али је њена суштина сасвим супротна, јер је истинска љубав ка ближњему – жртвена љубав, а не разонода, усмерена на задовољење похоте.
Ми још стојимо пред гробом Господњим, али већ почињемо да празнујемо васкрсење Христово, још појемо надгробне песме, али већ се облачимо у светле одежде. Јер ми знамо да гроб којем се поклањамо даје живот свему свету и да ће Мртвац, Који лежи у том гробу васкрснути, као што је и обећао, васкрснути, ради спасења света и ради тога да би заједно са њим Њаскрснули и ми и они милиони људи који су умрли пре нас и сви они који ће умрети после нас.
Јер страшно је бити остављен од ближњих и пријатеља, али је још страшније кад ти се учини да те је Бог напустио, када је несавладива стена стала између тебе и Бога и Он као да те не чује, не види, не примећује.
Уколико страдаш од усамљености, опомени се како је усамљен био Спаситељ у последње дане Свога живота.
Ако су се тволи ближњи или твоји ученици окренули од тебе или ти упутили незаслужене клевете, ако те називају јеретиком и разрушитељем отачких предања, ако лажно сведоче против тебе и објављују кривим смрти, опомени се да је Сам Господ прошао кроз то.
Црква нам даје нове снаге за то, да духовно узрастамо, да усходимо „из силе у силу“, да се све више и више исправљамо, да све мање мислимо о земљи а све се више окрећемо ка небу. Што је човек ближе Богу, то више осећа своју греховност, али истовремено у њему узраста осећање близине Божије. И тада покајање постаје радост, као оздрављење након дуге болести, као исправљање након многогодишње ругобне згрчености.
Идимо заједно са Христом и једни са другима, правим путем, не заустављајући се ни на тренутак. Усходимо ка обитељима Царства Небеског, где има места за сваког од нас, уколико се само покажемо достојни Бога.
Зашто се вера понекад предаје људима у тренутку, са таквом силином, да људска душа прихвата реч Божју са потпуном спремношћу, са свецелом жељом да следи Христу? Зато што је Господ створио људе да верују у Њега, Господ није створио људе да буду слепи већ да виде, да духовно виде, да би иза све лепоте видљивог света сагледавали величину и присуство Божје, не да би просто вреовали да је негде далеко на небу, иза облака, присутан неки далеки и тајанствени Бог, већ да би Бога видели својим очима, као што га је видео слепи од рођења; да би осетили Божје присуство у свом сопственом животу, као што се то догодило са тамничким стражаром; да би им се живот мењао благодарећи деловању Божје благодати.
Ми тајанствено сусрећемо Христа у молитви, када одједном откривамо да је наша молитва прихваћена и услишена, да је Бог „пришао и уселио се у нас“ и испунио нас Својим живоносним присуством. Сусрећемо Христа у Евхаристији, када, причешћујући се Крвљу и Телом Христовим, одједном осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом и у нашим жилама тече Крв Бога. Христа сусрећемо у другим тајнама Цркве, када се додиром са Њим обнављамо и оживотворавамо за вечни живот. Христа сусрећемо у нашим ближњим, када нам се човек одједном отвара и ми прозиремо у његову скривену дубину, на којој сјаји лик Божији. Христа сусрећемо у нашем свакодневном животу када усред његове галаме чујемо Његов зовући глас или када видимо да се јасно и изненадно умеша у ток историје.
Управо тако, изненадно и неочекивано, Бог се умешао у живот људи пре двадесет векова, када је својим рођењем преокренуо читав ток историје. Управо тако се он опет и опет рађа у душама хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи их верујућима од неверујућих, светима од грешних, спасеним од гинућих.
У томе се и састоји тајна наших узајамних односа са Богом: ми се надамо на његову милост. Али Господ нам говори да ће поступати са нама по праведности уколико и ми будемо са нашом браћом поступали по духу овога света. Наш је дуг према Богу велики, али има и људи који су дужни нама, премда и не толико много. Умемо ли ми да праштамо, умемо ли за људе да будемо оно што Бог представља за нас? Пут ка обожењу не води кроз апстрактна духовна стања, већ кроз реалне врлине.
Човек отвара улаз злим силама и уколико злоупотребљава алкохол или употребљава наркотике. Дуготрајно деловање великих количина алкохола, а о наркотицима и да не говоримо, може довести до страшних последица, међу којима је и усељавање демона у човека. Улаз демонима се открива и блудом и осталим гресима повезаним са неверством у браку, прељубом – нарушавањем седме заповести Божије. Људи који су искусили нешто слично, знају како је страшно изгубити целомудреност и чистоту, и колико је потом труда потребно уложити, да би се поново успоставио однос са Богом.
