Када ми сами болујемо, или када је потребна хитра интервенција Небеског Лекара, када нам болују блиски сродници, нарочито деца, треба да схватимо да је ово потребно зато да би нас (Господ) исцелио од духовне болести. Уколико се ми исцелимо од ње, врло брзо ће доћи и телесно исцељење оних о којима се бринемо. Нама преживљавање болести другог човека, кога волимо, често бива теже, него да смо ми сами болесни. И ето, над овим човеком се све то и догодило, зато га је Господ убрзо и исцелио
Истинско хришћанство јесте пут подвига. А на ово није свако спреман, због тога што човек обично жали себе. Господ захтева одрицање од самог себе до краја: „Одреци се себе, узми крст свој и хајде за Мном“. Куда? На Голготу, на распеће. Нема другог пута, пут ослобођења од греха иде кроз Голготу. Пут хришћанина је веома тежак. Зато је мало истинских хришћана, и увек их је било мало. Али Христос је рекао: „Не бој се мало стадо!“ Зар се треба бојати нечега, ако је са нама Бог? Треба се бојати само двога: Бога и греха. Ако останемо верни Богу, ако се будемо, колико можемо, али само часно, до краја, борили са ђаволом и призивали у помоћ име Божије, онда ће нас Господ увек очистити и помоћи да се избавимо из замки ђавола.
Дух овога света испуњен је гордошћу. Људи који припадају овоме свету, све време свакога подучавају, увек и све знају, имају своје мишљење о свему и коментаре на сваку ситуацију. Поврх свега, ови су коментари „апсолутно тачни“ и не могу да подлегну сумњи. Зашто? Зато што су сва остала схватања по њима „глупости“. А уколико им се наложи да нешто ураде, на пример да успоставе поредак, и то не у министарству, већ у сопственој породици, видимо да је тамо потпуни, или још боље најпотпунији хаос. Ован или магарац имају неку зоолошку врсту породичног живота, и ту је све мање више у поретку који је установио сами Бог. А код ових људи тога нема, без обзира на сву талентованост, разноразна звања или чак и зарађени новац, све око њих је у потпуном хаосу.
Ми смо робови свега и свачега, само нисмо Божији. Бог се увек оставља за касније и због тога, свакако, у овом животу трпимо штету. Пост се и предузима са тим циљем да би, насупрот овоме, зауздали сав свој спољашњи живот: да би смо зауздали свој стомак, зауздали своје очи, зауздали своје уши, зауздали свој језик – све то по могућности ограничити, да би се у нашем животу откриле „реке воде живе“ – Духа Светог. Што више притешњавамо своју душу и тело, тим се више у нама разгорева дух, самим тим, ми му дајемо слободу. Господ је ради тога и дошао на земљу. Тако је и рекао: „Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио“ (Лк. 12, 49)! Хоће ли се у нама овим постом запалити огањ, или ћемо се једва вући, као што смо и прошлог поста, ништа не постигнувши и изишавши из поста, да видимо да смо остали исти какви смо и били? Тешко је надати се да ћемо се потпуно променити, али уколико не постанемо макар за нијансу бољи, то ће већ бити лоше.
Уствари, оно ради чега је Христос дошао на земљу, реално никога не потреса и не интересује. Господ је изрекао ову причу да би се човек замислио. Наводи у њој тако очигледан пример, који се тиче свију нас, јер смо сви увучени у круг материјалистичког живота, на сваки начин избегавају размишљање о смрти, као што сам управо рекао, чак се и речи „смрт“ боје. Ипак, она ће доћи, а за некога ће доћи и сутра. И данас ће из Москве преко хиљаду покојника повести на гробље, у крематоријуме…
У првим вековима је постојао обичај да су исповедници имали право да опраштају грехе. И када би људи тешко сагрешили и када би их због тога одлучивали од Цркве, они су ишли исповедницима који су били прогањани, страдали, затварани у тамнице, протеривани у изгнанство и просили њихове молитве, молили њихово заступништво. И уколико би га исповедник заступао пред Црквом, овога су човека опет прихватали и разрешавали му да се причешћује. У наше време, свакако никога не одлучују. Насупрот: иди, спасавај се како знаш. Али да ли ово значи да је завршено са исповедништвом у Цркви? Никако. И ово погодно време у коме сада живимо неће дуго трајати. Оно и не може потрајати дуго, јер огроман део нашег народа није заиста православан, већ само толерише Цркву. Зато ће се ова толеранција још неко време наставити а онда ће нестати, јер ни сатана неће ни у ком случају дозволити да овде Црква процвета, да се овакакв раскошан живот на духовном плану настави: ако хоћеш – исповедај се, ако хоћеш – причешћуј се.
Апостол Павле нам излаже читави програм, али нам он не говори: чините хиљаде поклона дневно или: не једите ову или ону храну, постите недељама. А шта се захтева од нас? Да будемо нормални људи. У данашње време има јако мало поузданих и верних људи, на које се можемо ослонити, којима кажеш нешто и они то и учине, како си их и замолио, не размиљајући због чега, не склањајући се никуд, не чинећи ма шта по своме. И ево у датом тренутку, у овим годинама двадесетог века, у којима нам је по промислу Божјем допало да живимо, треба да се више од свега потрудимо да будемо нормални људи, и то ће, на фону свеопштег раслабљења и свеопште немоћи да се учини ма шта добро, већ бити подвиг.
Ми смо наизглед са једне стране Христови ученици, а са друге стране је наш отац ђаво. Зато што сви ми желимо да испуњавамо своје жеље, а наше жеље често, услед тога што смо грешни људи, происходе од ђавола. И у сваком човеку се јавља борба између вере, између Христових заповести и старог човека који је у нама. Зато се дешава да ми делимично припадамо Богу, а делимично ђаволу. И шта ће победити у овој борби? Достојевски је говорио да се у људском срцу бори Христос са сатаном. На чију страну се човек приклони, тај ће и победити. Живот хришћана се састоји управо у томе да човек сво време стоји на Христовој страни у своме срцу и да се бори са ђаволом. А човек веома често попушта ђаволу, односно, чини оно што је ђаволу, а не оно што је Богу по вољи. И тада се свакако поново враћа у своје старо, греховно, стање.
Господ ће свој Суд почети од Цркве, као што је код нас већ био први, припремни, суд, 1917. године. Кога су најпре почели да убијају? Свештенике. А онда су се дохватили и осталих. Ко је био први на списку државних непријатеља? Патријарх Тихон. Најљући непријатељ совјетске власти. Питаћете се шта је могао кротки Тихон? Он никада није ни нож узео у руке, а камо ли што горе. И зашто је он био тако опасан? Зато што је говорио и сведочио о другом (будућем) животу. И уколико поново буде суд, опет ће почети од нас. И шта? Од нас ће се само перје разлетети. Где нам је храброст? Где нам је љубав? Чак ни у споственој породици не можемо да сачувамо елементарни мир и поредак.
