09.12.2017.

Највећа опасност за Цркву је, како каже свети Теофан Затворник, када остане само спољашњост, односно очување система, на пример, очување поста или ма чега другог, свега спољашњег, у сваком случају драгоценог и нужног, ако се при том губи оно најважније. Ова спољашњост јесте, по речима светог Теофана, тајна безакоња унутар Цркве. Управо у таквој атмосфери унутар Цркве, у храму Божјем, јавиће се „човек безакоња“ и зацариће се у њему, издајући себе за Бога. И шта ће храмови, који су бесконачно драгоцени, значити, ако се одузме „Онај који задржава“, односно благодат Светога Духа?

12.11.2017.

Није ли све изгубљено?, говоримо ми данас, Није ли завршено са нашом Гадаринском земљом? Без обзира на све, на свеопште лудило које је постојало и које се данас наставља, без обзира на све веће изагнање Христа из наше земље, без обзира на скотолоштво које се све више распростире међу народом, Господ не оставља нашу земљу, већ по њој шаље људе, које је исцелио, којима је дао да познају колико је велика сила и милост Господња, с проповеђу о томе да није још све изгубљено.

26.09.2017.

Стратегија и тактика ђавола у односу на људски род јесте да у почетку направи пустош, празнину, да би је затим испунио црнилом. Због тога што је у Цркви било тако много спољашње побожности, са психлогијом слуге који има један талант, Бог је у нашој отаџбини и допустио инвазију безбожне идеологије, са свим њеним ужасима. А када су се људи заситили комунизма и поново настала празнина, десило се оно чему смо ми сви данас сведоци: на место атеизма долази сатанизам са одобравањем греха као норме (понашања). Погледајте шта се дешава са нашом омладином! Испразност отвара пут безбожништву. Када је дом празан, нечисти дух, са седам још горих духова одлази и заузима га. Док човек дрема, долази непријатељ и сеје кукољ.

23.07.2017.

Данашње Јеванђеље нам напомиње да наша молитва треба да буде спојена са несумњивом вером. Христос пита слепце: „Верујете ли да могу то учинити?“ и одговара им: „По вери ва­шој нека Вам буде“. Он би могао, каже св. Јован Златоусти, једном речју одмах исцелити све слепе, неме и глуве по свој земљи. Али који би био смисао тога? Човек би био постављен на исту раван са неразумним животињама, без слободне воље и слободног избора, лишен свог узвишеног предназначења. Али човек је управо зато човек, што стоји пред избором добра и зла. Уколико изабере добро, ступа у зајеницу са Богом и постаје син светлости, наследник Његовог небеског Царства. Уколико изабира зло, постаје униженији од неразумних створења, погружавајући се у таму најкрајњу.

14.01.2016.

Живот хришћанина пролази кроз време и вечност. Дај Боже да у новој години будемо достојни грађанима својег Отачаства, земног и небеског. И каква год нас искушења очекивала на земљи, Господ, ако смо му верни, припрема поново за свакога од нас небеске утехе у празнику Рождества Христовог и даље – у Пасхи Господњој и у свим великим празницима, позивајући нас да будемо причасницима вечне Његове радости.

04.03.2015.

А шта се догодило при сусрету Натанаила са Господом Исусом Христом? Натанаил није узалуд дошао и видео. Тачније, Христос је приметио како Му се он приближава и рекао је: „Ево правог Израиљца“. Господ га је похвалио, јер је знао, да је он – смирен човек. Натанаил приговара Христу, али Господ види његово срце. „Ево правог Израиљца“, „јер нису сви Израиљ, који су од Израиља“. Но, овде је истински Израиљац. Истински следбеник доброг примера богоизабраног народа. Он је био истински син праведног Јакова, тај, који је нелажно исповедао веру Израиља, тај, чије је исповедање вере било сагласно са његовим животом. Он је тај, у коме нема никаквог лицемерја. Нема ничег лажног у односу према Богу, искрен у покајању за своје грехе. Истински Израиљац – православни хришћанин – чудо Божанске благодати.

25.02.2015.

Проповед на недељу Праштања и сви знамо, да морамо праштати, али врло често не знамо како то да учинимо. И ево, у данашњем Јеванђељу (Мт. 6, 14-20)[1] Господ нам говори: да би се научили да праштамо, ми треба да се научимо да примамо опроштај, који нам је дат. Прихватити праштање и доћи до способности праштања

15.10.2014.

А горе од свега је униније (клонулосш), када се од свега дижу руке. У њему су сви греси заједно узети. Његов спољашњи израз је „пливање низ реку догађаја“, тј. непротивљење ничему што се дешава данас око нас. Наш грех је пре свега у томе што мислимо да је смрт јача од живота, оног живота којег Бог предлаже човеку од почетка света. Веровати у смрт – значи одрицати се од наше способности за живот и истовремено одбацивати љубав у којој су садржане све заповести Божије.

13.03.2014.

Савремени атеизам у коме су једновремено сви видови атеизма, већ показује скоро потпуно шта значи ничим не ограничавати зло. Овде атеизам постаје сатанизам
Шта нам је чинити и на крају крајева, како се супротставити овоме злу? Управо у тајни атеизма садржан је одговор. У најсуровијем пројављивању апсолутног атеизма, нужно је увидети чудесно, немилосрдно, осветничко огледало „практичног атеизма“ многих верујућих, који лажу (обмањују) своју веру. Управо зато је можда Господ попустио све потресе, све буре и у будућности нас очекују још веће невоље. Господ све шаље ради нашег добра и све што се дешава у свету, треба да нас подсећа на ову тајну. Не представљамо ли ми „практичне атеисте“ услед чега се и умножава зло?
У апсолутном атеизму је пре свега, можда, плод осуђивања Богом „практичног атеизма“, одраз гнева Божијег због наше неверности Њему.