12.02.2019.

Радујемо се када видимо да је право богословље испуњено поезијом најузвишеније лепоте. Свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти овладали су нарочитим даром речи. Читамо стихове светог Григорија Богослова и схватамо да је то созерцање најузвишеније лепоте – не оне тварне, већ свештене, божанске. Слушамо беседу светог Јована Златоустог на Пасху – заиста натчовечанска беседа. Управо та реч, коју му је Господ дао у, за сваког хришћанина најсветији тренутак, да би се том речју обраћао читавом човечанству, до краја света – када се открива оно најважније што треба знати: Христос Васкрсе! А тајне молитве из Литургије светог Василија Великог, његовим затупништвом нас, на нарочит начин приопштавају несхватљивој благодати Божијој. Сила и лепота ових речи су изнад свега што познаје икоја уметност, икоје ремек дело, ма која достигнућа људског рода у области речи.

05.02.2019.

Овај је човек био одлучан да види, уколико се то уопште може рећи о слепоме, Христа, да се сретне лицем у лице са Његовом светлошћу, и ништа га у томе није могло спречити, немогуће га је било задржати. Не постоји ништа тамније од очајања. У њему је тама свих грехова, заједно узетих и вечна погибао човека. Али када из дубине овог очајања, из свести о овој погибли, свим својим бићем завапимо Господу, испуњавајући се одлучности да се пробијемо ка светлости, Господ чује крик наше душе и спашава нас.

16.12.2018.

Бог не тражи од нас благодарење због тога што Му је оно потребно, већ зато што је оно потребно нама. Кроз благодарење ми се истински можемо присајединити Њему и свему што је у Њему. Може бити да је нама данас више од свега потребно да се научимо да као одговор на Христову крсну љубав славимо Бога за све, а пре свега за велике жалости и болести, којима нас сада посећује, јер захваљујући њима ми нисмо у стању да се зауставимо на ма чему земаљском. И благодарећи њима ми почињемо да боље схватамо да једноставно не постоји другачији адекватан одговор на милост Божију осим приношења самих себе Њему у благодарењу.

04.03.2018.

Када хришћанство изгуби своје назначење, тако да не буде више никоме опасно, тада ће његови непријатељи, јавни или тајни, са усхићењем фокусирати поглед ка временима његове минуле славе. Без страха од благодати која љубављу сагорева срца, они неће штедети на похвалама монашког делања, ни са чим упоредиве лепоте богослужења, црквене речи, савршенства његове философије. Био је то, рећи ће они, велики тренутак наше цивилизације. Они ће признати способност хришћанства да продре у дубине људског духа. О његовим моралним и културним вредностима говориће са уважавањем, помешаним са жалошћу. Подвући ће да без обзира на неке непожељне карактеристике, на сувишни догматизам и елементе фанатизма, оно је помогло људском роду у његовм формирању и развоју. Постепено изгубивши своју бескорисну устремљеност ка небесима, оно је успело да се оваплоти у земаљском. Али, додаће они, на крају крајева, као и све на свету, оно је исцрпљено, превазиђено. У то време у предивним храмовима са иконама ремек-делима, чуће се древни знамени распеви и на очиглед радозналаца биће демонстрирани евхаристијски сасуди – драгоцени музејски експонати.

20.01.2018.

Свети Јован претеча објављује Крштење Духом, које бесконачно превасходи његово крштавање водом. Оно чиме свети Јован крштава јесте вода, а оно чиме ће крстити Христос је Дух Свети. Оно што примамо у крштењу, у Богојављенској води јесте Сами Дух Свети, љубав Божија. Али на празник Богојављења, сваки пут када се устремљујемо ка Христовој љубави, пред сваким од нас, пред свом Црквом стоји Претеча. Најпре покајање, а потом љубав. Најпре страх Божји, очишћујуће огњено страдање, очишћујући суд, а потом утеха Христовом љубављу.
Како да Уешитељ утеши онога који га ражалошћује? Немогуће је покајати се пред Богом, одбацујући захтеве савести и правде који су познати и некрштеноме. Само ономе који твори дела покајања, отвара се да је ова вода дар који се не може ничиме заслужити, чија је цена Крв Христова. Ово је наш нови завет са Богом. Покајати се значи живети животом који нам је Бог предодредио. Глас вапијућег у пустињи је ради тога да не би било пустиње, већ Божански врт, „једући од њега живи ћемо бити, нећемо попут Адама умрети“, како смо недавно исповедали.

09.12.2017.

Највећа опасност за Цркву је, како каже свети Теофан Затворник, када остане само спољашњост, односно очување система, на пример, очување поста или ма чега другог, свега спољашњег, у сваком случају драгоценог и нужног, ако се при том губи оно најважније. Ова спољашњост јесте, по речима светог Теофана, тајна безакоња унутар Цркве. Управо у таквој атмосфери унутар Цркве, у храму Божјем, јавиће се „човек безакоња“ и зацариће се у њему, издајући себе за Бога. И шта ће храмови, који су бесконачно драгоцени, значити, ако се одузме „Онај који задржава“, односно благодат Светога Духа?

12.11.2017.

Није ли све изгубљено?, говоримо ми данас, Није ли завршено са нашом Гадаринском земљом? Без обзира на све, на свеопште лудило које је постојало и које се данас наставља, без обзира на све веће изагнање Христа из наше земље, без обзира на скотолоштво које се све више распростире међу народом, Господ не оставља нашу земљу, већ по њој шаље људе, које је исцелио, којима је дао да познају колико је велика сила и милост Господња, с проповеђу о томе да није још све изгубљено.

26.09.2017.

Стратегија и тактика ђавола у односу на људски род јесте да у почетку направи пустош, празнину, да би је затим испунио црнилом. Због тога што је у Цркви било тако много спољашње побожности, са психлогијом слуге који има један талант, Бог је у нашој отаџбини и допустио инвазију безбожне идеологије, са свим њеним ужасима. А када су се људи заситили комунизма и поново настала празнина, десило се оно чему смо ми сви данас сведоци: на место атеизма долази сатанизам са одобравањем греха као норме (понашања). Погледајте шта се дешава са нашом омладином! Испразност отвара пут безбожништву. Када је дом празан, нечисти дух, са седам још горих духова одлази и заузима га. Док човек дрема, долази непријатељ и сеје кукољ.

23.07.2017.

Данашње Јеванђеље нам напомиње да наша молитва треба да буде спојена са несумњивом вером. Христос пита слепце: „Верујете ли да могу то учинити?“ и одговара им: „По вери ва­шој нека Вам буде“. Он би могао, каже св. Јован Златоусти, једном речју одмах исцелити све слепе, неме и глуве по свој земљи. Али који би био смисао тога? Човек би био постављен на исту раван са неразумним животињама, без слободне воље и слободног избора, лишен свог узвишеног предназначења. Али човек је управо зато човек, што стоји пред избором добра и зла. Уколико изабере добро, ступа у зајеницу са Богом и постаје син светлости, наследник Његовог небеског Царства. Уколико изабира зло, постаје униженији од неразумних створења, погружавајући се у таму најкрајњу.