15.05.2017.

Једном сам видео свештеника који је крстио све нас у отаџбини. Био је то свети човек. Чувао је девственост. Творио је многа милосрдна дела. У сну ми је рекао: „У овоземаљском животу, каже, ја сам мислио да само литургије изводе душе из ада али сада, када сам мртав, уистину видим да и молитве које ви вршите спасавају намучене душе.“ И зато, не престајте да се молите за душе, јер милосрдни Бог тражи разлог и могућност да би спасао душу.

13.03.2017.

Јер, људска је душа у овоме свету туђинка, самотна избеглица.
Она ту не наилази на разумевање чак ни међу најближима. Један велики писац је рекао: „Ма шта се мислило, ма шта се говорило, у овоме свету нико не разуме никога.“ Не разумеју се чак ни родитељи и деца, не разумеју се браћа и сестре, не разумеју се пријатељи, не разумеју супружници…
Тај свет који не задовољава ни најневиније тежње човекове душе, тај свет у коме она скоро на сваком кораку наилази на отпор, на неузвраћену љубав, тај свет у коме она не наилази чак ни на разумевање своје најближе околине, није њен прави свет.
Отуда су се људи и повлачили из света у самоћу. Ту, у преданој и дубокој молитви понирали су у један шири свет, у коме се – по речима једног од њих – „размичу границе природе, отварају тајанствени извори познања и пред душом простиру бескрајни хоризонти“. Ту су се духовно сједињавали с Бескрајним, ту је срце наилазило на умирење и душа узајамност и пуноћу.