О Манастиру

Сазнајте више о манастиру и о историји самог манастира Успења Пресвете Богородице

 

Hа благом узвишењу изнад будванског поља, око два километра северно од Старог Града, налази се манастир Подострог са два храма од којих је један посвећен Успењу, а други Ваведењу Пресвете Богородице. Име је добио по брду Острог испод којег је саграђен, мада се у литератури често помиње и под називом Подмаине, што је назив манастира који је био лоциран нешто ниже, источно од овог, са црквом Свете Петке.

Током XVIII и XIX вијека овај манастир узраста у једно од најзначајнијих средишта црногорске историје. Поуздано се не зна из ког времена датирају његови први зидови, мада се чини оправданом претпоставка да они као већина оближњих манастирских храмова потичу, из доба немањићких времена.

image-about

 

Догађаји

У овој секцији можете видјети надолазеће догађаје везане за наш манастир и наше братство.

Тренутно нема надолазећих догађаја.

Листићи

Овдје можете видјети све наше листиће

Последње Са Блога

Учествујте са својим коментарима и читајте наше чланке у Блог секцији интернет презентације.

15.03.2017.

Када на почетку спознамо Бога као Творца сваког добра, као Оца који промишља о нама и који нас штити, тада у Њега морамо поверовати свом душом и свим срцем. И све своје наде полагати на Њега. Тада ћемо га заволети, јер ћемо на себи осетити Његова многа доброчинства, Када будемо од свег срца љубили Бога као Створитеља, тада ћемо и ближњега љубити као самога себе, знајући да смо браћа, у Адаму по природи, а у Христу по благодати.

13.03.2017.

Јер, људска је душа у овоме свету туђинка, самотна избеглица.
Она ту не наилази на разумевање чак ни међу најближима. Један велики писац је рекао: „Ма шта се мислило, ма шта се говорило, у овоме свету нико не разуме никога.“ Не разумеју се чак ни родитељи и деца, не разумеју се браћа и сестре, не разумеју се пријатељи, не разумеју супружници…
Тај свет који не задовољава ни најневиније тежње човекове душе, тај свет у коме она скоро на сваком кораку наилази на отпор, на неузвраћену љубав, тај свет у коме она не наилази чак ни на разумевање своје најближе околине, није њен прави свет.
Отуда су се људи и повлачили из света у самоћу. Ту, у преданој и дубокој молитви понирали су у један шири свет, у коме се – по речима једног од њих – „размичу границе природе, отварају тајанствени извори познања и пред душом простиру бескрајни хоризонти“. Ту су се духовно сједињавали с Бескрајним, ту је срце наилазило на умирење и душа узајамност и пуноћу.

Помјаник

Овде можете оставити имена за помињање