Таг

Попустљивост греховима грешника доводи до помрачења здравог разума у њему. Он постаје духовно слеп, не види погубне последице свога греховног стања, заборавља на разликовање добра и зла и ма како да је грех тежак, он га и не сматра за грех и не боји се одговорности за њега. Његово се духовно стање сликовито описује у Христовој причи о блудном Сину. Бежећи из очевог дома у далеку земљу, он ни у ком случају није замишљао то жалосно и срамно стање до кога ће га довести његово безумно расипништво и распусност. Ако је за њега речено да је на крају „дошао себи“, освестио се, онда шта то значи, ако не то да је до тада он био „ван себе“, у заносу. Вртећи се у вихору светске сујете, безумно трошећи своје имање на пијанчење и распусност, он је заиста био као сишао са ума, ваљајући се у бездни греховној, уопште не схватајући воју срамоту и понижење. Могло се очекивати да ће он на крају пострадати и умрети без покајања. Ипак, то се није догодило.

Парализа, као и свака тешка болест, велика је несрећа и само се у ретким случајевима може излечити природним путем. Али све је то ипак телесна невоља, која може не само да не буде штетна за душу, већ још и корисна, уколико се подноси са хришћанским трпљењем и преданошћу вољи Божјој, уколико је сједињења са делима побожности, љубави према Богу и ближњима. Неупоредиво су опасније и погубније душевне болести, односно греси и греховна стања, која нераскајаном грешнику прете вечном смрћу. У такве болести спада и духовна раслабљеност, која је налик на телесну парализу. Ова последња или човека оставља непокретним или потпуно безосећајним или обоје истовремено. Нешто се слично дешава код многих грешника. Слично парализованима, осуђенима на непокретност, ови се налазе у стању духовне непокретности, духовнe тромости према добру, тако да упркос жељи да испуњавају Божју вољу, да живе богоугодно, схватају да за то немају снаге.