Гордост – то је застрашујућа душевна болест, која се веома тешко лечи. Нема мрскијег греха пред Богом од гордости. Свети Оци је називају „семеном сатане“.
Горди излазе из власти Божјег закона, зато сами себе лишавају заштите и покрова Божјег. Они трпе поразе на свим својим путевима. Живећи у телу они су већ мртви душом, и још за живота окушају адска мучења: усамљеност, мрачно униније, тескобу, злобу, мржњу, бесплодност, мрак и очајање.
Симптоми сујете су: жеља за похвалама, нетрпљење оптуживања, саветовања и прекора; умишљеност, подозривост (сумњичавост), злопамћење, осуђивање других, тешко се моли за опроштај, тражење лаких путева; непрекидна глума, као на сцени у присуству посматрача, са циљем да покажемо себе са побожне стране, пажљиво скривајући своје страсти и пороке.
Човек престаје да види своје грехове, не примећује своје недостатке, почиње да умањује своју кривицу или је потпуно одриче, а понекад је чак и пребацује на друге. Своја пак, знања, искуство, способности и врлине почиње да преувеличава и прецењује. По мери развоја болести у своме мишљењу о себи он узраста до великог, достојног славе. Стога се ова болест и назива тако: манија величине. У таквом стању човек не само да осуђује друге, већ их и презире и гнуша их се, па им чак и чини зло. Избави нас Господе од овога!
