08.03.2021.

Тада ће, можда, бити могуће вољети их безграничном љубављу, као што их воли Бог; вољети без мјере или, тачније, у мјери коју Бог има; вољети бескрајно. Стога, љубав подразумијева непрестану молитву, која превазилази све спољашње појаве и која кроз човјека достиже дубине Живота, тајну човековог стварања, остварену љубављу Божијом. И у овом додиру са бесконачним извором, у овом сусрету са Живим Богом, у тајности нашег срца, љубав ће се открити као тајна Последњег Суда, на којој ће нам судити и сви Анђели и сви Свети. Само ће љубав стајати на Страшном суду. Ако је наш живот изграђен на нечему што је мање од љубави, ми смо изван Царства Христовог, сада и заувек.

08.03.2021.

У боју молитве ми занемоћавамо, никада не умемо да се молимо. Ето због чега треба да се обраћамо Духу Светоме. Стога што се Он заузима за нас у нашим срцима уздасима неизрецивим. Тамо где нема љубави, тамо нема ни молитве. Молитва је ћутљива љубав, која све дарује.
У недељи која је пред нама, а и у свако време, понављајмо стих псалма: „Тражићу лице Твоје, Господе“ (Пс. 26, 8). Не треба да га тражимо, затварајући очи и апстаховавши се од света, већ широко, детиње, отварајући наше очи, просвећене Духом Светим. У Христу Исусу ми видимо Очев Лик. А Христа можемо познати у сваком од наших ближњих. „Ко је видео брата свога, тај је видео Бога“.

23.06.2019.

Данас свет за главни принцип живота сматра управо то, како да сачува свој живот, да задобије све што је неопходно за овај живот (по мерилима света). Али немогуће је не видети да се губи управо оно што живот чини драгоценим. Оно захваљујући чему реално вреди живети, јер без Христа, без љубави према Њему, живот је бесмислен и празан, и само животом по вери, безрезервном љубављу ка Господу и људима, кроз давање себе другима, кроз губитак свог живота ради овога, ми га стичемо.

12.02.2019.

Радујемо се када видимо да је право богословље испуњено поезијом најузвишеније лепоте. Свети Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти овладали су нарочитим даром речи. Читамо стихове светог Григорија Богослова и схватамо да је то созерцање најузвишеније лепоте – не оне тварне, већ свештене, божанске. Слушамо беседу светог Јована Златоустог на Пасху – заиста натчовечанска беседа. Управо та реч, коју му је Господ дао у, за сваког хришћанина најсветији тренутак, да би се том речју обраћао читавом човечанству, до краја света – када се открива оно најважније што треба знати: Христос Васкрсе! А тајне молитве из Литургије светог Василија Великог, његовим затупништвом нас, на нарочит начин приопштавају несхватљивој благодати Божијој. Сила и лепота ових речи су изнад свега што познаје икоја уметност, икоје ремек дело, ма која достигнућа људског рода у области речи.

05.02.2019.

Овај је човек био одлучан да види, уколико се то уопште може рећи о слепоме, Христа, да се сретне лицем у лице са Његовом светлошћу, и ништа га у томе није могло спречити, немогуће га је било задржати. Не постоји ништа тамније од очајања. У њему је тама свих грехова, заједно узетих и вечна погибао човека. Али када из дубине овог очајања, из свести о овој погибли, свим својим бићем завапимо Господу, испуњавајући се одлучности да се пробијемо ка светлости, Господ чује крик наше душе и спашава нас.

16.12.2018.

Бог не тражи од нас благодарење због тога што Му је оно потребно, већ зато што је оно потребно нама. Кроз благодарење ми се истински можемо присајединити Њему и свему што је у Њему. Може бити да је нама данас више од свега потребно да се научимо да као одговор на Христову крсну љубав славимо Бога за све, а пре свега за велике жалости и болести, којима нас сада посећује, јер захваљујући њима ми нисмо у стању да се зауставимо на ма чему земаљском. И благодарећи њима ми почињемо да боље схватамо да једноставно не постоји другачији адекватан одговор на милост Божију осим приношења самих себе Њему у благодарењу.

04.03.2018.

Када хришћанство изгуби своје назначење, тако да не буде више никоме опасно, тада ће његови непријатељи, јавни или тајни, са усхићењем фокусирати поглед ка временима његове минуле славе. Без страха од благодати која љубављу сагорева срца, они неће штедети на похвалама монашког делања, ни са чим упоредиве лепоте богослужења, црквене речи, савршенства његове философије. Био је то, рећи ће они, велики тренутак наше цивилизације. Они ће признати способност хришћанства да продре у дубине људског духа. О његовим моралним и културним вредностима говориће са уважавањем, помешаним са жалошћу. Подвући ће да без обзира на неке непожељне карактеристике, на сувишни догматизам и елементе фанатизма, оно је помогло људском роду у његовм формирању и развоју. Постепено изгубивши своју бескорисну устремљеност ка небесима, оно је успело да се оваплоти у земаљском. Али, додаће они, на крају крајева, као и све на свету, оно је исцрпљено, превазиђено. У то време у предивним храмовима са иконама ремек-делима, чуће се древни знамени распеви и на очиглед радозналаца биће демонстрирани евхаристијски сасуди – драгоцени музејски експонати.

20.01.2018.

Свети Јован претеча објављује Крштење Духом, које бесконачно превасходи његово крштавање водом. Оно чиме свети Јован крштава јесте вода, а оно чиме ће крстити Христос је Дух Свети. Оно што примамо у крштењу, у Богојављенској води јесте Сами Дух Свети, љубав Божија. Али на празник Богојављења, сваки пут када се устремљујемо ка Христовој љубави, пред сваким од нас, пред свом Црквом стоји Претеча. Најпре покајање, а потом љубав. Најпре страх Божји, очишћујуће огњено страдање, очишћујући суд, а потом утеха Христовом љубављу.
Како да Уешитељ утеши онога који га ражалошћује? Немогуће је покајати се пред Богом, одбацујући захтеве савести и правде који су познати и некрштеноме. Само ономе који твори дела покајања, отвара се да је ова вода дар који се не може ничиме заслужити, чија је цена Крв Христова. Ово је наш нови завет са Богом. Покајати се значи живети животом који нам је Бог предодредио. Глас вапијућег у пустињи је ради тога да не би било пустиње, већ Божански врт, „једући од њега живи ћемо бити, нећемо попут Адама умрети“, како смо недавно исповедали.

09.12.2017.

Највећа опасност за Цркву је, како каже свети Теофан Затворник, када остане само спољашњост, односно очување система, на пример, очување поста или ма чега другог, свега спољашњег, у сваком случају драгоценог и нужног, ако се при том губи оно најважније. Ова спољашњост јесте, по речима светог Теофана, тајна безакоња унутар Цркве. Управо у таквој атмосфери унутар Цркве, у храму Божјем, јавиће се „човек безакоња“ и зацариће се у њему, издајући себе за Бога. И шта ће храмови, који су бесконачно драгоцени, значити, ако се одузме „Онај који задржава“, односно благодат Светога Духа?