Таг

Размислите како се ми лакомислено односимо према тако распрострањеној навици осуђивања. Обично и не придајемо значај овоме греху. Окупљамо се, расуђујемо, расуђивање прелази у осуђивање, у оговарање познаника и ближњих, што уопште и не сматрамо за грех. А осуђивање је управо употреба речи на зло. И ако нама осуђивање постане разонода, као да се наслађујемо њиме, оно ће постати рана која нам разједа живот. Ова рана духовно опустошује онога који осуђује и удаљује људе једне од других, уноси раздор.

Зар ће свако семе узрасти? А колико ће пропасти, јер је посејано поред пута, као на друму, где је много пролазника, где га птице покљуцају? Јер је људски живот тако често сличан овом друму са његовом буком и сталним непрекидним сујетним покретом. Готово никада човек не остаје сам са својим мислима, насамо са својом душом, као у затвореној клијети свога срца (Мт. 6:6), вечито је расејан, његове мисли и жеље лутају на све стране. Како свети утисци да се не изгубе од сусрета са пролазећим људима, од чега у души бива погажена свака света помисао и жеља која западне у њу. Ови људи, пак, тако често бивају „лукави“, слични грабљивим птицама – демонима које грабе све посејано у срцу (Мт. 13:19)!