Таг

Свака помисао која доноси очајање и тешку тугу, потиче од ђавола. То је магла страсти, и њу одмах треба одбацити надањем у Бога, исповедањем старици, и размишљањем о томе како се старији моле и преклињу Бога за тебе.
Мала жалост. помешана са радошћу и сузама и са утехом у души, потиче од благодати Божије. Кроз читав живот она нас води покајању кад год сагрешимо.
Сагрешење изгони смелост пред Богом, али је покајање одмах враћа. Благодат не допушта да очајавамо, него напротив – непрестано подстиче палога на покајање. Демонске речи га одмах одводе у очајање и позлеђују, као град који пада на нежне, тек поникле листиће.

Када помислиш да тонеш у искушења и тугу, тада је Христос поред тебе и крепи те. Не заборави свете мученике који су поднели толика страдања за љубав Христову. Наше невоље нису ништа у сравњењу са страшним мучењима и истјазавањима светих, која су радосно поднели да би добили неувељиви венац победе. Тајна светих мученика била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили. И, очима душе гледали су подвигоположника Христа, који им је спремио венце победе.

Прените се из сна и скините лонац са свога жишка; нека засветли. Не стидите се своје вере; јер безумни се стиде најбољег свог имања. Не прећуткујте име свога Бога, но објављујте га лево и десно, снагом и поносом. Јер језик, који се не чисти огњеним именом Божјим, јесте само справа за пљување, за стварање и множење упљувка.

Бреме послушања сматра се сумом свих осталих врлина, као што је и крст сума страдања Господњих. И као што је разбојник посредством крста ушао у рај, тако ћемо и ми, посредством послушања као крста, ући у Царство. Очигледно је да непослушни остају изван Царства.

…Ова прозба Да буде воља Tвоја јесте наше драговољно приношење себе, Ономе, Јединоме, Који је Љубав. Када истински кажеш Да буде воља Твоја тада проналазиш мир: сви проблеми су решени. То захтева смелост вере и жртвену љубав.

Више не пита шта ради ближњи, него непрестано живи у безмолвију. Труди се умним делањем. Из њених очију непрестано истичу сузе. Језик је медоточив. Разговор одмерен. Тело непорочно. Ум чист и без маштања. Нерасејана молитва. Дубоки мир. Савршено послушање. Пламена љубав према Спаситељу Христу која све време гори и не гаси се, никада се не гаси. Да при самом помену имена Исусовог скаче душа, ослађују се уста и све умно у човеку устаје. Обичај је љубави и њено божанствено преимућство да срце скаче када зачује љубљено име, било ушима телесним, било пак ушима духовним. Из таквог срца излива се сладост љубави.

Ниси ни студен ни врућ? Тако, пошто си млак… избљуваћу те из уста својих (Отк. 3, 16 – 17). Шта треба да радим са напретком и благостањем које ми желе, и које су ми обећали, када оно не побеђује смрт? Као да детету кажеш „ Ради свој домаћи рад са пажњом и поштовањем, и изградићеш предиван мртвачки сандук тако да ћеш имати диван погреб“. Логика овога света је њен сопствени мртвачки сандук. Шта треба да радим са напретком који не побеђује смрт? Нека сви промашаји дођу, све док је смрт уништена, и овај мој промашени живот преплављен вечношћу, чак и сада.

С немиром западњак леже, с немиром устаје. С немиром вечера, с немиром руча. С немиром се побратимио па говори: немир је прогрес, немир је култура, немир је еволуција, немир је живот. Измирио се с немиром Запад, и потурио је своју грбину да га немир шиба својим бичем изнутра и споља, по души и по телу, а он да говори: хвала, тако и треба, то води миру, то води срећи човечанства! Измирио се Запад с немиром и кукавички ласка немиру само да би под његовим наукама продужио за који месец или за коју годину егзистенцију.
А Балкан? Православни народи уопште, који су између Истока и Запада, а Балкан нарочито, мора се уздићи изнад лажног мира Истока и језивог немира Запада;
изнад источне философије која мисли да је решила сва питања, и изнад западне науке која сама признаје да је све ставила под питање и да није решила ништа.

Слободно и без икаквог претеривања можемо рећи да је положај православних хришћана у са|временом свету крајње тежак. Сав савремени живот, у свим својим појавама, овако или онако, управљен је против хришћанства. Јер све је у том животу, у суштини, потпуно порицање истинског хришћанства. Ако је још у апостолско доба љубљени ученик Христов јеванђелиста Јован Богослов могао да пише да свет сав у злу лежи (1Јн. 5,19), онда са кудикамо већим правом ми можемо то рећи о нашем времену. Бити истински православни хришћанин, спреман да до смрти чува своју верност Христу Спаситељу, у наше дане много је теже него у првим вековима хришћанства