25.02.2021.

Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт.

08.03.2019.

Непокајани грешници што више падају у дубину зла све се мање брину за своје спасење. Насупрот томе, грешници у чијем је срцу остао страх Божији, стално су свесни своје недостојности пред Богом, свим снагама се труде да изгладе своје грехове, непрестано тугују због њих и проливају горке сузе покајања. Како ове им сузе бивају на корист можемо видети из наредне приче.

10.02.2019.

Љубав види оно што није доступно равнодушном и непријатељском погледу. До самозаборава заволевши лик Месије, Закхеј је истог тренутка могао да у путујућем галилејском Учитељу препозна Господа Христа, а Господ, пун Божанске и човечанске љубави, видео је у овоме Закхеју, који Га је посматрао са смоквине гране, ту дубину душе, која је до тада била непозната и самоме Закхеју: Господ је видео да пламена љубав према Светоме Израиљевом у срцу овога издајника, нимало не затамњена ма каквим користољубљем, може га препородити и обновити.

19.08.2018.

Дакле браћо и сестре, света Црква не жели да ми будемо само слушаоци о Преображењу њеног вољеног Женика. Напротив, она свима нама жели да узиђемо на свету Гору и сами угледамо Божанску узвишеност нашег Спаситеља. И заиста, уколико је икада потребно слуху присајединити виђење, онда је то овде. Преображење Господње је једно од највеличанственијих призора за дух и срце: сведок овоме је Петар, који је пожелео да заувек остане на Тавору. Осим тога, оно што се са Спаситељем догодило на Тавору, и поред све своје узвишености, није страно свима нама, јер и сваког хришћанина, по апостолској речи, очекује преображење из славе у славу (2Кор. 3, 18). Пошто се наше преображење не треба догодити ни на који други начин осим по образцу Преображења Господњег, онда како не пожелети да у лицу Господа Који се преображава, увидимо образац будућег сопственог преображења? Дакле, приђите… припремимо се да узиђемо на гору.. Божију свету

04.08.2018.

Попустљивост греховима грешника доводи до помрачења здравог разума у њему. Он постаје духовно слеп, не види погубне последице свога греховног стања, заборавља на разликовање добра и зла и ма како да је грех тежак, он га и не сматра за грех и не боји се одговорности за њега. Његово се духовно стање сликовито описује у Христовој причи о блудном Сину. Бежећи из очевог дома у далеку земљу, он ни у ком случају није замишљао то жалосно и срамно стање до кога ће га довести његово безумно расипништво и распусност. Ако је за њега речено да је на крају „дошао себи“, освестио се, онда шта то значи, ако не то да је до тада он био „ван себе“, у заносу. Вртећи се у вихору светске сујете, безумно трошећи своје имање на пијанчење и распусност, он је заиста био као сишао са ума, ваљајући се у бездни греховној, уопште не схватајући воју срамоту и понижење. Могло се очекивати да ће он на крају пострадати и умрети без покајања. Ипак, то се није догодило.

25.03.2018.

Премда и долазимо на исповест, многи сваке недеље, неки се труде чак и чешће а неки чак и ујутро и увече, али на следећој исповести говоре то исто, једне те исте грехове. Зашто тако? Зашто су њени греси нестали, а ми настављамо да се ваљамо у блату својих страсти и ништа на себи не можемо да поправимо? Одговор налазимо у истом овом Јеванђељу: „Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала“. А ми смо туђи Богу. Ми Га не волимо, нас привлачи једино гордост живота, а распети Христос нас не привлачи. Он у нама не изазива састрадање, не изазива у нама благодарност и ми једноставно не желимо да ради Њега ма шта поднесемо. Зато ми и све до сада не схватамо који је смисао нашег живота. Премда смо и крштени и добили дар Светога Духа у Миропомазању, и нама је на главу (стављен) знак, да смо од сада слуге Божје, постризавали смо власи унакрс, али ипак ове истине веома споро улазе у нашу душу. Зато што покајати се за грехе, односно изменити свој живот, изменити своје поступке, речи, осећања и мисли, можемо само уколико снажно заволимо Бога.

04.02.2018.

И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу.
Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника.

04.01.2018.

сповест, покајање, јесте једна од црквених тајни. Када се исповедамо наглас пред свештеником, ту је невидљиво присутан сами Господ Исус Христос, Који прима ову исповест, и Који зна све наше грехове боље него ми сами, зато што ми, на жалост многе ствари и не примећујемо – у тој мери смо се навикли на грех, да