05.04.2020.

Заиста, често се у нашем животу у Цркви дешава да тежимо да се ускладимо са неким спољашњим стилом понашања – у речима, одећи, поступцима; у комуникацији са људима све време издајемо себе за неког другог – онога ко ће бити прихваћен од људи који нас окружују, од којих зависимо, за које смо заинтересовани. На жалост, овакав однос се преноси и у наш црквени живот и у односу према Богу понашамо се тако као што се понашамо у односу према људима – опонашајући некога, имитирајући у своме сопственом животу оно чега у ствари нема у њему. Настављамо да у духовном животу остављамо утисак, а не и да будемо. Губимо сами себе, као безусловно грешне, али ипак призване да се уподобимо Богу. У суштини свакако остајемо бића која је Господ створио и која су призвана да себе кроз сав живот изграђују по Божијој замисли, али поштеђујући себе од најважнијег призвања за човека у овоме свету – бити истински с Богом. Нека будемо ту негде у близини Бога, жељом свакако ту негде с леве, и још боље с десне стране, али не у Богу и не са Богом. И управо ова, кроз две хиљаде година постојања Цркве, до танчина разрађена традиција спољашњих пројава духовног живота постепено заузима у нашим душама главно место.

14.04.2019.

Данас се прославља света Марија Египатска, која је од велике грешнице постала велика праведница. Дакле, радујте се, грешници! Не само да су вам отворена врата покајања, већ вам је отворена и одаја славе. Погледајте ко је била Марија и каквом је постала и надахните се да храбро кренете њеним путем. Господ ју је призвао, она је устала и пошла. Пошавши, пак, није се више враћала назад. И све нас сада зове Господ: ко се није одазвао овом Његовом милостивом призвању? Скоро сви су се припремали, исповедали се и причестили Светим Тајнама, то јест чули позив и устали. Пођимо сада непоколебиво тим путем којим је пошла Марија, уставши од пада, да би достигли и оно што је она на крају достигла.

25.03.2018.

Премда и долазимо на исповест, многи сваке недеље, неки се труде чак и чешће а неки чак и ујутро и увече, али на следећој исповести говоре то исто, једне те исте грехове. Зашто тако? Зашто су њени греси нестали, а ми настављамо да се ваљамо у блату својих страсти и ништа на себи не можемо да поправимо? Одговор налазимо у истом овом Јеванђељу: „Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала“. А ми смо туђи Богу. Ми Га не волимо, нас привлачи једино гордост живота, а распети Христос нас не привлачи. Он у нама не изазива састрадање, не изазива у нама благодарност и ми једноставно не желимо да ради Њега ма шта поднесемо. Зато ми и све до сада не схватамо који је смисао нашег живота. Премда смо и крштени и добили дар Светога Духа у Миропомазању, и нама је на главу (стављен) знак, да смо од сада слуге Божје, постризавали смо власи унакрс, али ипак ове истине веома споро улазе у нашу душу. Зато што покајати се за грехе, односно изменити свој живот, изменити своје поступке, речи, осећања и мисли, можемо само уколико снажно заволимо Бога.

26.03.2017.

Својом силом, наравно, ништа нећемо моћи да учинимо, не можемо да истерамо непријатеље, да се избавимо њиховог дејства на нас. Али ми имамо велику силу – име Господа нашег Исуса Христа. Стално, колико је могуће, призивање овог имена које је страшно за пале духове чини их немоћнима, а у нама учвршћује веру, чисти наше срце. Усељава наду у ослобођење од греха, јача вољу за добро, васпоставља образ Божји који је закопан у греховном испразном животу, једном речју, узгаја новог човека. Име Исуса Христа, нарочито уз често Причешће, представља онај квасац који приморава старог човека да долази у квас и постаје нов.