07.11.2015.

Господ Исус Христос је рекао: где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9, 46). Оведе се под црвом подразумева наша савест. Кад чинимо некакве срамне грехе, па макар то нико од људи не видео, савест нас мучи. Она, попут црва, даноноћно гризе човеково срце, призивајући га на покајање. У будућем животу нема кајања. Тамо ће савест да мучи човека попут какве страшне змије. Тамо ће постојати самосажаљење. Но, то је жаљење без поправљања, без љубави, сажаљење које прелази у мрачни и безизлазни очај. Сама реч “ад” значи “заборав”. Ад је земља заборава. Ад је тамо где нема наде. Неки људи кажу: “Бог ће све да загрли и ако је ад изван Божијег домашаја, онда то значи да Бог ипак није свуда присутан.” Црква на то одговара да је Бог присутан свуда и у свему. Али Бог је у рају присутан као Љубав која неизрециво радује светитеље, а у аду као сила која суди и кажњава.