Није тако тешко одредити границу између здраве бриге и сујете. Све што је здраво носи конструктивни карактер. Када човек прорачуна своје снаге, средства, промисли о свим околностима, и не узнемирава се због овога, већ се, напротив осећа још спокојније и сигурније, онда се то може назвати здравом, нормалном, бригом. При томе, уколико је човек верујући, онда он схвата да се његови планови могу и кориговати у сагласности са вољом Божјом. Што значи: нека и буде тако, јер ће се на крају све окренути на корист. Када се, пак, човек непрестано налази у овим мислима, у бригама, када га овај страх мучи и приморава да користи средства за смирење, онда је човек свакако већ преступио границу здравог односа.