22.02.2021.

Данас је Валант читав човек. Прелепи муж. Недавно се оженио. Нашао је себи изузетну жену. Очекује да ускоро постане и отац. Његово рођење је једно Божје чудо. Бог само живот даје. Његово преживљавање је чудо науке; нажалост она даје и смрт. Да се родио двадесет година раније, не би преживео. Али да је његова аномалија могла да се дијагностикује пренатално, највероватније бисмо га лишили живота. Сва ова љубав, изражена кроз борбу за живот овог малог детета, била би жестоко угушена нељудском жељом да не живи онако како ми желимо, онако како ми сматрамо да вреди. Хрисовалант би избегао операцију и… изгубио би живот. Његови родитељи би избегли патњу и… изгубили би своју љубав. А изгубили би и његову љубав.

27.07.2020.

Докторе, ми бисмо желели да Вам се веома захвалимо за све што сте толико времена чинили за нашу Олгицу — наставља мајка. Можда као људи губимо битку, али се спремамо за једно чудо. Или да наша ћеркица, и поред ваших предвиђања, буде добро, или да буде анђелчић на трону Божјем. Зар је то малено чудо? Знате ли како је то Добра девојчица? Свакако, ми се свим својим снагама молимо само за оно прво. То је због нашег маловерја. Но, ако Бог дозволи и оно друго, онда ћемо и то прихватити као дар. Сада се једноставно треба потпуно окренути ка Богу. Наша је грешка што то нисмо и раније учинили. Видите, Ми смо најпре веровали лекарима, а потом у Бога.

05.06.2020.

Изненада, једног дана, док безбрижно корача главном улицом, испред канцеларије њеног оца неки аутомобил губи контролу и живот породице, до тада непомућен, из корена ремети. Девојчицу шаље у болницу, а одатле у свет „где нема бола, жалости и уздисања, него живот вечни“. Ева, незнано нам како и зашто, за неколико тренутака обрете се у Рају Божјем, гурајући своје затечене родитеље у пакао патње и болног запрепашћења. Као да Бог нестаје пред њима. Када нам је све по вољи, онда је Добар, но када се све преокрене неумољиво и изненада, онда постоји осећај не само одсуства, него и непостојања Његовог. Отац Порфирије, с дубоком саосећајношћу, учествује у њиховом болу, али дискретно настоји на огромној љубави Божјој, коју он сам изражава с толико доброте, вере и љубави, да елиминише сваку сумњу у погрешност његових осећања.

10.05.2020.

Како је страшан свет у коме живимо! Где год да погледаш видиш бол, неправду, зло, напетост, грех, насиље, ратове, несреће. Али зашто? И зашто све ово постоји заједно с природном лепотом, с неупоредивом Добротом, са човековим достојанством? Зашто се добро смењује са злом? Зашто се несрећа меша са срећом? Зашто би провокативно питање одсуства Божјег, или чак Његовог непостојања, стално било супротстављено тајанственом наслућивању његовог присуства?

08.05.2020.

Митро је умрла са својих осам година, тражећи од мајке да јој чита „Оче наш“, јер она то више није успевала. Испустила је своју лутку из наручја, прекрстила је своје ручице и испросила молитву. Мајка јој није могла покварити вољу. Ово чињаше с јецајима. Оставила је по страни логику аргумената и доказа, уског разума и мисли и служила је свету свог детета. Заједно са сузом из ока, из свога срца је изнедрила и веру. Губивши Митро, задобијала је Бога. Њена ћеркица је њена духовна мати. Присетила се њених речи. У своме наручју више није имала своје живо дете, но задобила је снагу, трпљење и радост.