Таг

Али ко може, браћо и сестре, детаљно описати све покварености, злонамерности, превртљивости и прелести сатанске? Он и дању и ноћу искушава и плете мреже; будући да је дух, брзо прелеће у свако време и место и подмукло прави сплетке како праведнима тако и грешнима. Улази у домове и поставља саблазни међу мужем и женом, међу оцем и сином, међу мајком и ћерком, саблажњава чак и браћу, љубављу везану. Јури на пијаце, сеје раздоре, пакости, обмане, клетве између купаца и продаваца. Залази и у манастире и помућује спокојство монаха. Пролази чак и у олтаре и уноси свађу међу свештеним лицима. Ноћу док спаваш, он те искушава, ујутро, када устанеш, хитро те гађа својим стрелама, у подне припрема сакривене замке и разноврсне саблазни. Непрестано „поставља заседу у скривеном месту, као лав иза ограде своје; у заседи је да зграби“ (Пс. 9: 30).

И сада се дешава да грешници бивају кажњавани, премда не сви, и не толико често, нити одмах након учињеног греха као што је то било раније, али ми, или као глуви не чујемо, или као слепи, не видимо казне Божије. Охладнела је ватреност у вери, због чега и запушавајући уши и затварајући очи, мислимо да казне које видимо или о којима слушамо, нису од Бога послане, већ се збивају или случајно или по природним законима. Али када отворимо очи вере видимo да и до данашњег дана има грешника који бивају кажњавани, као и праведника који страдају. Све до ових времена Бог кажњава грешнике као детољубиви отац, да би их покренуо на покајање и да им умањи будућу казну, а праведнике, да би проверио њихово трпљење и исплео им венце славе.

Милост је Божија неизмерна. Међутим, Бог такав бива само онима који су достојни његовог милосрђа. Уколико се будеш кајао како је то чинио блудни син, не можеш, а да не добијеш опроштај грехова и све оне Божанске дарове којих се овај удостојио. Пре исповести уђи у самог себе, као блудни син, сабери своје мисли расејане похотама и светском сујетом, детаљно размисли о сваком своме греху. Опомени се тога, кога си разљутио и чега си се лишио. Одлучи од свега срца свога и све душе своје да престанеш да грешиш и окрени се ка Богу. Припреми се за исповест, скруши своје срце и излиј сузе из очију својих. Тада, пошто се припремиш на овај начин, кажи: „поћи ћу да се исповедим“, – „уставши, отићи ћу Оцу својему“ (Лк. 15, 18). Припремивши се на овај начин, пођи код твога духовног оца, који у време исповести на себе узима лик Бога, Спаситеља твога. Дошавши код њега, немој бити мутав, очекујући да те он пита, а ти да одговараш са „да“ или „не“, већ као разговорљив, признај му детаљно све своје грехове. Признај их, не тражећи изговоре за њих, нити икога окривљуј, већ за све исповеди себе као кривца. „Сагреших“, кажи, „небу и пред Богом“ На тај начин ћеш постепено узићи на степен истинитог и спасоносног покајања, и доћи ћеш до тог нивоа, на коме има место Божије милосрђе, које разрешава све твоје грехове и које те удостојава дарова Божијих.

Свакако да нам није пријатно док испијамо лек, гнушамо се и огорчујемо. Дрхтимо и мучимо се, када хирург пружи руку да одсече оболели део. Али ако верујемо да овакво лечење одстрањује смрт и дарује живот, прекидају се болесничке тешкоће и дарује најслађе здравље, онда не само што подносимо горчину терапије, ужасе операције, већ ово и тражимо од лекара и благодаримо му и речју и делом. Тим пре, онај ко је уверен у то да Бог кроз невоље одагнава оно што је штетно из душе, одвлачи је са пута погибли, излива јелеј на греховне ране, кажњава га на кратко време, да би га успокојио и учинио му добро у све векове. Такав не само да осећа олакшање у болестима и утеху у жалостима, већ се са задовољством њима наслађује, као богонадахнути Павле.

Хришћанине! Ти си ученик Исуса Христа, стога свагда чини добро свима: једноме саветом, другоме заузимањем за њега, једноме својим именом, другоме својим покровитељством; овога усаветуј, другоме послужи, и ономе помози, колико можеш. Доброчинство је велика врлина, јер је она плод и испуњење љубави. Њиме Бог постаје човеку дужник, а човек њиме постаје човеку као Бог. Али када чиниш добро, пази да не изгубиш благодат свога доброчинства, очекујући награду или се саблажњавајући против неблагодарних, јер што више неблагодарни одбацују дуг благодарности, тим више Бог умножава венце твоје награде. Не предпостављај људску награду, која је привремена, награди од Бога, која је вечна. Имај увек пред својим очима лик свога Доброчинитеља и Спаситеља. Колико само пута ти биваш неблагодаран за Његова доброчинства, а Он, међутим никада не престаје да ти чини добро. Покори се Његовој свештеној заповести: „дајите у зајам не надајући се ничему“ и веруј Његовом божанском обећању: „и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега“ (Лк. 6, 35).

О несретни људи! Ми не само да не знамо када ћемо умрети, већ не знамо ни на који ће се начин то десити… Хоће ли ми смрт доћи кротко и смирено, или сурово и зверски? Хоћу ли видети њене знаке пре него дође или ће ме затећи као лопов у ноћи? Хоће ли ми оставити макар мало времена, да оплачем своје грехе, или ће ме муњевито ухватити нераскајаног? О зашто таква тама? Зашто такво непознавање смртног часа и начина смрти, тога од чега зависи спасење душе? Тако је, драги моји, установио најчовекољубивији Бог, ради нашег спасења. Незнање о смртном часу производи страх, страх – уздржање, уздржање пресеца порив к греху и пад. Незнање о смртном часу рађа пажњу, пажња – жељу, жеља бива узрочник успеха у врлини. Ради тога је остала непознаница, хоће ли наша смрт бити добра или љута, да би се ми, уплашивши се, чували од греха, да би, чувајући опрезност, успевали у врлини. Колико смо се често, бојећи се смрти, уздржавали од греха? Колико често, бојећи се да ћемо сутра умрети, богатили смо се врлинама? И ради чега се жалостимо? Зар би хтели да знамо када ћемо умрети да би смо трговали спасењем, односно, да би смо грешили свакаквим гнусним греховима све до последњег часа, а тада, приступивши покајању, постали наследници небеског царства? Али Бог се не да поругати (Гал. 6, 7), већ као Свевидећи и Праведни види наше помисли и суди праведно свој земљи.