Таг

Браћо и сестре! Ово дело хананејке, овенчано Божијим одазивом – зар није укор за нас? Зар се није оваквом пројавом вере незнабошкиња уздигла на недосежну висину? Тешко се можемо упоредити са њоме. Ми смо у својој слабој вери тако самоуверени, да уколико одмах не будемо услишени, брзо се хладимо, доживљавајући Божије ћутање готово као личну увреду. Бива чак и да постанемо окорели, да се затворимо у себе и спремни да одступимо од Бога. Недоступно нам је живо схватање своје безвредности! Привид смирења површно клизи по нашој души и нисмо способни да дођемо до истинског самоодрицања.

Хананејка изображава нашу душу – њена поседнута кћер је наше многострасно тело, које свакога дана дивља разним страстима. У каквој невољи су се налазиле хананејка и њена кћер, у таквој истој невољи се и ми налазимо. Од малдости моје, многе ме обузимају страсти, али сам Ти ме заступи и спаси Спасе мој (Антифон 4. гласа). Због чега страсти, ови демони, који раде у срцу, често тако дрско господаре над људима, муче их, узнемиравају, посрамљују људе које су запосели? Зато што ови људи немају снажну веру, не моле се ватрено и упорно, немају чврсту жељу да се ослободе од њих. О ко би нам могао послати овакву мајку, као што је ова ханаејка, која би се помолила Господу за нас са истом таквом вером, надом и љубављу, као ова за своју ћерку, да би нас ради њених молитава Господ помиловао и изагнао из нас наше страсти, исцеливши нас од наше побеснелости? Јер наше тело зло бесни.