Таг

Бреме послушања сматра се сумом свих осталих врлина, као што је и крст сума страдања Господњих. И као што је разбојник посредством крста ушао у рај, тако ћемо и ми, посредством послушања као крста, ући у Царство. Очигледно је да непослушни остају изван Царства.

Ја сам тражио где се налази Живот. Где могу задобити корист за душу, јер ће се благо вратити у Божију ризницу, и наступиће глад, и неће се чути реч Божија. Светиљке се гасе. Ми се крећемо по опипљивој тами. Ретко се чује реч о спасењу. Само клевете и осуде. Један жели да поучава другога. Ретко да неко свој живот даје као потврду Јеванђеља, као продужење живота отаца. Све што је остало је велики страх од искушења и неумерена разметљивост у речима.

Монашки живот је непрестано мучеништво. Најслађи Исус спознаје се у тескобама. Чим га потражиш, Он ће ти послати тескобу. Његова љубав се налази усред страдања. Показује ти мало меда, испод којега је скривено читаво складиште горчине. Претходи мед благодати, а следи горчина искушења.
Када жели да ти пошаље патњу, Он те извештава и одговарајућу благодат ти као гласоношу шаље. Као да каже: „Буди спреман! Гледај одакле ће те напасти и ударити непријатељ“ Тако почиње твоја борба и битка.
Пази да се не уплашиш! Не чуди се кад „загрме топови” и одважно стој као Христов војник, као прекальени борац, као храбри ратник. Овај живот је бојно поприште. Починак ћемо наћи „тамо“. Овде смо у изгнанству, „тамо“ је наша истинска отаџбина.

Непријатељ рода људског, видећи после дуготрајне и безуспешне борбе да не може потпуно да сломи и уништи истинито хришћанство, у наше дане изумео је начин како да га „учини безопасним“ за ceбe и претвори га у „со обљутавелу“ У том циљу, npeко људи који су постали његова послушна opyжијa, yкључујући и неке свештенослужитеље, па чак и високе јерархе свете Православне цркве који cy изневерили своју архијерејску заклетву, он, употребљавајући сва средства која су му доступна, са великим, препреденим лукавством, уводи, сада већ у недрима саме наше Цркве, замену истинитог хришћанства „неохришћанством“ и чак проглашава наступање неке тобоже „нове ере’; „нове епохе“ у хришћанству, у којој сва прошлост, као наводно већ „застарела“; треба да буде за6орављена и одбачена јер „противречи савременом животу“ и „кочи општи прогрес човечанства“. Све гласније се чују захтеви: „очистити хришћанство“; учинити га неким другим, саображеним, „духу времена“; а не онаквим какво је оно било од памтивека.

У духовном животу је толико неопходно не уздати се у себе, да без тога, у то буди уверен, не само не можеш извојевати жељену победу, него нећеш моћи одолети ни најмањем нападу непријатеља. Запамти то добро. Без обзира на слабост духовно – моралних моћи, ми обично врло високо мислимо о себи. Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
_свети Никодим Светогорац_

А како је трезвена, како је утешна наша православна вера! Трпети и трпети овде на земљи од демона, од људи, од својих телесних и душевних немоћи, плакати, вапити до краја овог живота, а све слатко и радосно нека буде тамо, у вечности! Јер у пролазном, променљивом животу није сигурно имати било шта драгоцено.

Кад неко дође у манастир да би био послушник, јасно је да он ту није дошао због игумана или због манастира. Јасно је, кристално јасно, да је дошао љубави Христове ради и ради спасења своје душе. Он, међутим, не види Христа којем би био послушан, због чега је Христос оставио Свог представника (игумана манастира), тако да ученик (послушник) може њему да покаже послушање које жели да покаже Христу.
Сваки духовни отац је икона Христова. Према томе, колико је неко послушан свом духовном оцу, толико је послушан и Христу.

Уко­ли­ко је дух на­ро­да жив, ако ни­је по­стао зем­ни у по­ми­сли­ма, и ако ни­је по­стао су­је­тан до те ме­ре да се на­ла­зи на иви­ци смр­ти, он­да је у ње­му жи­во стре­мље­ње ка под­ви­гу ра­ди уз­ви­ше­них и веч­них на­че­ла и за­да­та­ка ду­ха. Та­да мо­же­те да за­бра­њу­је­те под­виг, уни­шта­ва­те ма­на­сти­ре, ра­за­ра­те мо­на­шке оби­те­љи, за­бра­њу­је­те пост, мо­ли­тву, по­кло­ње­ња све­тим ме­сти­ма, али ни­шта ти­ме не­ће­те по­сти­ћи. Исти­на са не­ба за­си­ја, из зе­мље из­ни­че. Исти­на је ве­ли­ка и над­ја­ча­ће. Љу­ди ве­ре, љу­ди ду­ха на­ћи ће пу­те­ве и сред­ства за про­ја­вљи­ва­ње уро­ђе­ног стре­мље­ња ка под­ви­гу и под­ви­жни­штву пред Бо­гом, за ис­пу­ња­ва­ње Спа­си­те­ље­ве за­по­ве­сти: ко же­ли за мном да иде, не­ка се од­рек­не се­бе… (Мк. 8, 34). Ис­па­да да та скло­ност ни­је про­тив­при­род­на, већ да је, на­про­тив, нај­ду­бља и нај­при­род­ни­ја, да ни­је на­си­ље над ду­хом, већ да је ње­но од­ри­ца­ње и про­га­ња­ње нај­ве­ће на­си­ље над жи­вом ду­шом и да је ње­но по­ти­ски­ва­ње уисти­ну и про­тив­при­род­но и Хри­сто­вој ре­чи су­прот­но. На За­па­ду је на­че­ло под­ви­га уна­ка­же­но у ка­то­ли­ци­зму и пот­пу­но од­ба­че­но у те­ле­сном про­те­стан­ти­зму, ина­че та­ко оми­ље­ном код на­ших ру­ских сек­та­ша и по­кло­ни­ка те­ла. По­ста­вља се пи­та­ње до че­га је све то до­ве­ло. Је­дан од нај­ве­ћих са­вре­ме­них умо­ва, за ко­јег се, на­жа­лост, мо­же ре­ћи да уоп­ште ни­је хри­шћа­нин, умом је до­ку­чио тај­ну си­ле сва­ке ре­ли­ги­је и скре­ћу­ћи па­жњу на аске­ти­зам ре­као: „Са ове тач­ке гле­ди­шта ка­то­ли­ци­зам је огром­на зло­у­по­тре­ба хри­шћан­ства, а про­те­стан­ти­зам ње­го­во пот­пу­но од­ри­ца­ње“. Ослу­шни­те ту­гу ве­ру­ју­ћих про­те­ста­на­та, по­гле­дај­те ка­ко хр­ле к под­ви­жни­ци­ма, ка­ко су жу­ди­ли за оцем Јо­ва­ном Крон­штат­ским и ка­ко се из све сна­ге тру­де да у Аме­ри­ци, Ен­гле­ској и Не­мач­кој ство­ре не­што слич­но на­шим ма­на­сти­ри­ма, и уве­ри­ће­те се у си­лу на­че­ла под­ви­га и са­мо­о­дри­ца­ња, ко­је је шти­тио и жи­во­том оправ­дао све­ти Гри­ро­ри­је Па­ла­ма.

Ужас, послушајте многе који себе називају православнима и верујућима, чак редовне посетиоце Божијег храма, и од многих од њих ћете чути одговоре и расуђивања или потпуно идентичне са овима које смо навели или у сваком случају такве који изражавају отворено и дубоко нерасположење према учењу Православља о подвижништву и посебно, о монаштву и монашком подвигу. Ја сам убеђен, браћо, да међу вама има много таквих који су слушали оваква расуђивања, а многи су их од вас и сами понављали.