Бреме послушања сматра се сумом свих осталих врлина, као што је и крст сума страдања Господњих. И као што је разбојник посредством крста ушао у рај, тако ћемо и ми, посредством послушања као крста, ући у Царство. Очигледно је да непослушни остају изван Царства.
Ја сам тражио где се налази Живот. Где могу задобити корист за душу, јер ће се благо вратити у Божију ризницу, и наступиће глад, и неће се чути реч Божија. Светиљке се гасе. Ми се крећемо по опипљивој тами. Ретко се чује реч о спасењу. Само клевете и осуде. Један жели да поучава другога. Ретко да неко свој живот даје као потврду Јеванђеља, као продужење живота отаца. Све што је остало је велики страх од искушења и неумерена разметљивост у речима.
Монашки живот је непрестано мучеништво. Најслађи Исус спознаје се у тескобама. Чим га потражиш, Он ће ти послати тескобу. Његова љубав се налази усред страдања. Показује ти мало меда, испод којега је скривено читаво складиште горчине. Претходи мед благодати, а следи горчина искушења.
Када жели да ти пошаље патњу, Он те извештава и одговарајућу благодат ти као гласоношу шаље. Као да каже: „Буди спреман! Гледај одакле ће те напасти и ударити непријатељ“ Тако почиње твоја борба и битка.
Пази да се не уплашиш! Не чуди се кад „загрме топови” и одважно стој као Христов војник, као прекальени борац, као храбри ратник. Овај живот је бојно поприште. Починак ћемо наћи „тамо“. Овде смо у изгнанству, „тамо“ је наша истинска отаџбина.
Непријатељ рода људског, видећи после дуготрајне и безуспешне борбе да не може потпуно да сломи и уништи истинито хришћанство, у наше дане изумео је начин како да га „учини безопасним“ за ceбe и претвори га у „со обљутавелу“ У том циљу, npeко људи који су постали његова послушна opyжијa, yкључујући и неке свештенослужитеље, па чак и високе јерархе свете Православне цркве који cy изневерили своју архијерејску заклетву, он, употребљавајући сва средства која су му доступна, са великим, препреденим лукавством, уводи, сада већ у недрима саме наше Цркве, замену истинитог хришћанства „неохришћанством“ и чак проглашава наступање неке тобоже „нове ере’; „нове епохе“ у хришћанству, у којој сва прошлост, као наводно већ „застарела“; треба да буде за6орављена и одбачена јер „противречи савременом животу“ и „кочи општи прогрес човечанства“. Све гласније се чују захтеви: „очистити хришћанство“; учинити га неким другим, саображеним, „духу времена“; а не онаквим какво је оно било од памтивека.
У духовном животу је толико неопходно не уздати се у себе, да без тога, у то буди уверен, не само не можеш извојевати жељену победу, него нећеш моћи одолети ни најмањем нападу непријатеља. Запамти то добро. Без обзира на слабост духовно – моралних моћи, ми обично врло високо мислимо о себи. Премда нас свакодневно искуство очигледно уверава да је такво мишљење погрешно, ми, по некој несхватљивој самообмани, не престајемо веровати да смо нешто, и то не нешто безначајно. Та је наша слабост, коју врло тешко увиђамо, од свега највећма противна Богу. Она је први плод нашег самољубља и извор и узрок свих страсти и свих наших посртања и падања. Она затвара врата кроз која нам долази благодат Божја и не дозвољава јој да уђе и да се у нама настани. Јер како може благодат сићи у човека који мисли за себе да је он нешто велико, да све зна и да нема потребе ни за чијом помоћи.
_свети Никодим Светогорац_
А како је трезвена, како је утешна наша православна вера! Трпети и трпети овде на земљи од демона, од људи, од својих телесних и душевних немоћи, плакати, вапити до краја овог живота, а све слатко и радосно нека буде тамо, у вечности! Јер у пролазном, променљивом животу није сигурно имати било шта драгоцено.
Кад неко дође у манастир да би био послушник, јасно је да он ту није дошао због игумана или због манастира. Јасно је, кристално јасно, да је дошао љубави Христове ради и ради спасења своје душе. Он, међутим, не види Христа којем би био послушан, због чега је Христос оставио Свог представника (игумана манастира), тако да ученик (послушник) може њему да покаже послушање које жели да покаже Христу.
Сваки духовни отац је икона Христова. Према томе, колико је неко послушан свом духовном оцу, толико је послушан и Христу.
Уколико је дух народа жив, ако није постао земни у помислима, и ако није постао сујетан до те мере да се налази на ивици смрти, онда је у њему живо стремљење ка подвигу ради узвишених и вечних начела и задатака духа. Тада можете да забрањујете подвиг, уништавате манастире, разарате монашке обитељи, забрањујете пост, молитву, поклоњења светим местима, али ништа тиме нећете постићи. Истина са неба засија, из земље изниче. Истина је велика и надјачаће. Људи вере, људи духа наћи ће путеве и средства за пројављивање урођеног стремљења ка подвигу и подвижништву пред Богом, за испуњавање Спаситељеве заповести: ко жели за мном да иде, нека се одрекне себе… (Мк. 8, 34). Испада да та склоност није противприродна, већ да је, напротив, најдубља и најприроднија, да није насиље над духом, већ да је њено одрицање и прогањање највеће насиље над живом душом и да је њено потискивање уистину и противприродно и Христовој речи супротно. На Западу је начело подвига унакажено у католицизму и потпуно одбачено у телесном протестантизму, иначе тако омиљеном код наших руских секташа и поклоника тела. Поставља се питање до чега је све то довело. Један од највећих савремених умова, за којег се, нажалост, може рећи да уопште није хришћанин, умом је докучио тајну силе сваке религије и скрећући пажњу на аскетизам рекао: „Са ове тачке гледишта католицизам је огромна злоупотреба хришћанства, а протестантизам његово потпуно одрицање“. Ослушните тугу верујућих протестаната, погледајте како хрле к подвижницима, како су жудили за оцем Јованом Кронштатским и како се из све снаге труде да у Америци, Енглеској и Немачкој створе нешто слично нашим манастирима, и уверићете се у силу начела подвига и самоодрицања, које је штитио и животом оправдао свети Грирорије Палама.
Ужас, послушајте многе који себе називају православнима и верујућима, чак редовне посетиоце Божијег храма, и од многих од њих ћете чути одговоре и расуђивања или потпуно идентичне са овима које смо навели или у сваком случају такве који изражавају отворено и дубоко нерасположење према учењу Православља о подвижништву и посебно, о монаштву и монашком подвигу. Ја сам убеђен, браћо, да међу вама има много таквих који су слушали оваква расуђивања, а многи су их од вас и сами понављали.