Таг

Из школа је изагнано Јеванђеље, као основа васпитања, као фундамент образовања личности. Ова свештена књига не заузима потребно место ни у хришћанским породицама. Савремени васпитачи омладине у државним школама, па и многи родитељи, и то у већини, јесу убице Животворног Духа у својој деци, сами се одрекавши Христа Бога и повлачећи за собом на дно адово и омладину. Читав систем васпитања, живота и рада, чини нам се да је свесно усмерен на то да се убије Христос у човеку, или макар да му се пажња одвуче од Христа – Бога.

Рођење Пресвете Богородице је дан који нам благовести да се људима приближила очекивана Светлост, која је требала да изведе људски род из власти таме. Сина Божијег – Месију ми величамо као Светлост тиху. Христа називамо Сунцем правде, које је сишло са небеса, да би просветило и осветило васиону и човека. И управо се Рођење Пресвете Дјеве Марије јавило као прва звездица која је преднајавила силазак на земљу Сунца правде и Светлости разума. Ето због чега Христова Црква на данашњи дан кличе: „Ово је дан Господњи, радујте се народи!“.

„Шта да учиним па да наслиједим живот вјечни?“, упитао је младић Христа. Господ му је одговорио: „Ако хоћеш“, вечни живот, „држи заповести“. Господ никога не спасава на силу, зато и говори: „ако хоћеш“, и није рекао „испуни“, јер човек, са својом повређеном природом, и није у стању да их све испуни, већ је рекао, „држи“,

Шта нашаптава овај „дух времена“ човеку, а нарочито омладини? Он им нашаптава следеће: „живи онако како сви живе“, „живи тако како ти показује твоја природа, односно твоје тело, похота“, и заглушујући на тај начин у човеку савест, овај Божији глас у нама, „дух времена“ погружава човека у телесни живот, а отуда се зачињу разврат, лажно схватање слободе и пороци сваке врсте. „Дух времена“ нашаптава човеку, да су све религије једнаке, дух времена уноси у свет секте, јереси и расколе, а у младост усађује бахатост и непослушност.

И пророк Амос је говорио да Бог неће поштедети Израиљ због тога што су променили оно назначење у Историји, које им је било Богом предназначено. Израиљ је одбацио Онога Који је свагда присутан. Уместо увис, ка Небу, ка духовној узвишености, он се устремио ка земаљској величини, ка величини у политици. А устима пророка је Господ непрестано понављао да не треба да политика надахњује овај народ, већ вера у Бога, вера у Његово присуство у животу народа, и народ, активно саглашавајући своју веру са вољом Божијом, требао је да међу другим народима пројави величину своје светости. „Милости хоћу, а не жртвоприношења, и Богопознање више него свеспаљенице“, говорио им је Господ устима светог пророка Осије.

Савремени човек постаје поседнут, изгубивши хармонију својих унутрашњих сила, мучи се испразношћу. Лудује због духовног слепила. А и како да прогледа, када му је срце загађено, када су страсти и похоте чврсто свили гнездо у њему? Да би могао да срцем прими светлост, а затим и да прогледа, неопходно је да избаци смеће из срца, сузама покајања и подвигом окретања ка Богу, подвигом очишћења, да у себи васпостави духовне силе. Једино срце које стреми ка чистоти, способно је да прими светлост и схвати Сврху. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“, говори Христос.

у другу недељу Великог Поста, Господ нам се обраћа устима светих и каже: „Човече, сети се откуда си ниспао… познај своју племенитост, не заборави на сродство између тебе и Бога. Не постоји таква блискост као у теби, у твојој души, са Богом… Син Божији – Христос, зажелео је да ти буде брат и „бивши послушан Оцу до смрти, и то до смрти на Крсту“, дошао је да би ти вратио изгубљено достојанство. Кроз Христа досежеш у живот у Богу, досежеш га верношћу Христу, послушањем и светим Причешћем. Не бој се послушања. Послушање Богу, то није ропска покорност, већ дело – дело љубави“.

Да није било нарушено послушање према Богу, смрт би била само прост прелаз ка Богу, а сада је она постала фатална, казна (Божија). Човек је одбацио унутрашњи закон Божијег присуства у њему и остао препуштен самоме себи, својој обмањивој независности (од Бога). Онај који је маштао да буде раван Богу, постао је тек смртни човек. „Залудео је (човек) у својим умовањима“, говорио је свети апостол Павле, „потамнело је неразумно срце његово и полуде човек“ (уп. Рим. 1, 21)

Они који говоре против Тријумфа Православља, указују још и на масовно одлажење од хришћанства у наше време. Шта с тим? Једни одлазе, док други прилазе Христу. Није ствар у количини оних који одлазе, већ у квалитету оних који од Христа одлазе и квалитету оних који му прилазе, у Његову Цркву. Шта, међутим представља ово напуштање хришћанства у наше време? У томе нема ништа ново, то је све васкрсавање онога што је већ било, то је враћање Буди, или Демокриту, Платону или Конфучију, враћање индивидуализму, а такође и прастари, само у новом облику, покушај да се хришћанство помеша са идолопоклонством у „Светском Савету Цркава“.