Када се душа потпуно погрузи у љубав, она може дисати једино њоме. Светлост љубави ће бити интезивнија тамо где је гушћа тама, где је више греха, зла и мржње. Свакако да ће ово бити деловање благодати (за овакву љубав природни човек и није способан), ово ће бити истинска љубав према Христу и Богу, дах новог, обновљеног човека. Браћо, ето каква је истинска хришћанска љубав!
Шта нам највише смета да заволимо Бога, да смо Му свецело предани? Управо наше самољубље, наша пристрасност ка земаљским, лажним добрима. Зато је главна заповест наше самоодрицање: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“ (Лк. 9, 23). Својим апостолима је заповедао да не узимају са собом „ни торбе, ни хљеба, ни новаца у појасу; и да не носе две одежде“ (уп. Мк. 6, 8), да не би имали привезаност ни према чему, већ да би се свим срцем предали Богу и Његовом Промислу и стремили ка небу и нашој вечној отаџбини, а пре свега да имају бригу о спасењу људских душа. И они су заволели Бога свим срцем и предали му сав живот, чак до смрти, радосно пострадавши за њега.
Премда и долазимо на исповест, многи сваке недеље, неки се труде чак и чешће а неки чак и ујутро и увече, али на следећој исповести говоре то исто, једне те исте грехове. Зашто тако? Зашто су њени греси нестали, а ми настављамо да се ваљамо у блату својих страсти и ништа на себи не можемо да поправимо? Одговор налазимо у истом овом Јеванђељу: „Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала“. А ми смо туђи Богу. Ми Га не волимо, нас привлачи једино гордост живота, а распети Христос нас не привлачи. Он у нама не изазива састрадање, не изазива у нама благодарност и ми једноставно не желимо да ради Њега ма шта поднесемо. Зато ми и све до сада не схватамо који је смисао нашег живота. Премда смо и крштени и добили дар Светога Духа у Миропомазању, и нама је на главу (стављен) знак, да смо од сада слуге Божје, постризавали смо власи унакрс, али ипак ове истине веома споро улазе у нашу душу. Зато што покајати се за грехе, односно изменити свој живот, изменити своје поступке, речи, осећања и мисли, можемо само уколико снажно заволимо Бога.
Свакако, на Страшном суду ће се спасити једино они који су имали љубав према ближњима. Подразумева се, истинску, а не лажну љубав. Под лажном, не спасавајућом љубављу треба подразумевати сентименталну и хуманистичку љубав која се у нама појављује само онда када нам је несрећа ближњих пред очима. По учењу св. Теофана Затворника, хуманистичка љубав је егоистична љубав, којом ми, волећи друге, уствари волимо једино сами себе. Она се у нама јавља услед страсти сујете, користољубља и силом страха од мишљења јавности, тога савременог идола. Неће нас таква љубав према ближњима спасити на Страшном Христовом суду, већ хришћанска љубав, односно она која исходи из љубави према Христу. Ето зашто је Господ рекао ученицима: “Ако ме љубите, заповијести моје држите,” (Јн. 14, 15). “Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће” (Јн. 14, 23), а љубав према ближњима јесте једна од главних Христових заповести.
Сваке су жалости достојни они људи који не воле Христа, свога Творца и Искупитеља, који је свој живот дао за читав људски род. Уколико не заволиш Христа, тада ће и он уклонити своју љубав, а без његове љубави ти си човек у погибли. Уколико Христова љубав није са тобом, шта онда да очекујеш у онај тешки час, када будеш умирао, када ти буду почели душу одвајати од тела, када те зли духови опколе, када изађеш пред Суд Божји? Тада ће те ђаво поробити и ти ћеш му и против своје воље припасти. Он се труди да прелести човека љубављу према ма чему привременом и трулежном и радује се када ти не љубиш Христа. Не повинује ли се вољи ђавола пијанац, који се свагда примиче вину или онај који воли новац и ради тога клевета ближњега. О човече! Заволи Христа свим срцем и не љуби ништа друго у овоме свету, уколико желиш да тебе Христос љуби, чува и спасе од сваке несреће у овоме животу и од погибије у будућем!
Данашње Јеванђеље подсећа нас да је највећа заповест и циљ живота човекова тежња да заволи Господа, тојест да Му посвети своје срце, и тежња да сваког човека волимо као свог ближњег. Те заповести изискују огроман напор и несебичност, али Господ за њих обећава велику награду. Онај ко у срцу носи љубав разликује се од других људи по томе што његово срце личи на драги камен који лучи невидљиву светлост. Човек не може да види ту светлост, али је други људи осећају својим срцем. Зато су се око пустињакâ и отшелникâ окупљали монаси, зато су људи одлазили у удаљене манастире да би се огрејали у зрацима те овом свету невидљиве љубави.
