Таг

Током читаве ове недеље посредством Јеванђеља пред нама је Христово Распеће, да би нас подсећало да живот сваког хришћанина треба да буде на распећу и да хришћанин треба да прихвата Христову вољу као своју сопствену. Да се не приљубљује ономе што се Христу не допада, да га не следи ма одакле то потицало. Нажалост, ми избацујемо крст Христов из својих живота да би га учинили лакшим, а последица тога је да стичемо обилна материјална добра, али не и спокојну савест, због кршења Божијег закона и кривице [која нас мори).

Ми треба да се молимо и из све снаге принуђујемо себе на то, да узмемо на себе крст и следимо за Господом. Зато нам и предлаже Света Црква на средини Великог поста да се поклонимо Крсту, да би пример Господа Исуса Христа, који је ради искупљења свих нас од грехова, узишао на Голготу, успео се на Крст и у мучним страдањима предао је дух Свој Богу Оцу, и тиме нас побудио да идемо хришћанским путем, и то не само за време Великог поста (јер је сам пост средство човековог препорода, обнове његових раслабљених духовних снага), него и током читавог нашег живота. Надахњујући се примером Господа, ми ћемо као из неког извора пити Божанску благодат, пити трпљење. А овај извор је лежећи пред нама Крст Спаситеља ради свеопштег нашег поклоњења.

Који је циљ Крста и смисао страдања? Уосталом, да је Христос умро смрћу хероја за народ, онда бих разумио ова страдања. Али, умирао је срамно, као скитница, политички авантуриста, представљајући се као Цар Јудејски. Његова душа тугује за људима међу којима није посијао учење Оца Свога, и моли се Оцу да Отац прослави име Његово. И зачу се глас: „Прославио сам и прославићу“. А Христос, сам, оскрнављен, рањен, бестидно обнажен, на вапаје разјарене гомиле и малтретирање од стране разбојника који виси са Њим, предаје Дух Свој Оцу. Шта је то? Подсмијевање? Не, није подсмијевање. Прођоше два дана, и Отац Га прослави. Иза Крста је био Гроб, а иза Гроба Васкрсење, побједа над смрћу. Нема више смрти, постоји само живот! Прво, ово је смисао страдања и Крста, а друго, пут Крста Христовог је наш пут. „И ко не носи крста својега, не може бити мој ученик.“, каже Господ. Дођите, поклоните се Крсту. Нека Он за вас буде предмет најдубљег поштовања, ваша Светиња.

Христос своју безграничну љубав према нама доказује тиме што Он, будући да је истинити Бог, који седи на Престолу славе Своје, силази са Неба на земљу, постаје човек, ступа у мучне услове људског живота, трпи лишавања, жалости, напоре, више од тридесет година носи се мишљу да треба да тешко пострада на Крсту, три и по године трпи поред себе Јуду, Свога издајника, и према њему се односи као према пријатељу, а на крају бива изложен најужаснијим понижењима, мучењима, смрти – и уз све то нимало не бива охлађен у својој љубави према људском роду, који Га је довео до Крста!

Проповеди на Крстопоклону Недељу

Шта ће нам онда, нека друга утеха, уколико нам је дарована ова, која је највеличенственија од свих! Ето, дарован нам је Крст, који уздижемо пред вама, који износимо на целивање. Није ли ово најузвишенији облик утехе, не црпемо ли, постојано читајући Свето Писмо, из извора утехе, огромну снагу, јер је Свето Писмо пуно ове утехе – слободно црпите, слободно се окрећите Светоме Писму, Крсту Христовом, и тада ћете задобити једину истинску и вечну утеху.

Пошто нас је Луцифер погубио гордошћу и завишћу према Сину Божијем, према Богу, који је моћнији од њега, Господ нас спасава смирењем. Ево, Син Божији силази са неба. Он свемогући Владика свега створеног, Творац свега, постаје један од Својих створења, постаје једнак нама у свему, осим греха. Више од тога, трпи келвете, као да је разбојник, подносећи кажњавање безропотно. Одбачен од људи, Он силази у ад, да би ослободио душе умрлих од искони.

Зашто је Он, Сами Бог и Цар читавог света, тако трпељиво, чак весело, понео Крст Свој? Зар не зато да би и ми трпељиво и радосно носили свој крст? Свакако да ми не можемо понети тако тежак Крст, какав је Христос носио на Голготу: ми брзо падамо под бременом на самом почетку нашег пута. Али зато је Спаситељ, знајући немоћ наше душе и тела рекао: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде“ (Мк. 8, 34), односно, узми свој крст по својим моћима, какав можеш да понесеш, уз Његово садејство и уз помоћ других, до своје Голготе или до гроба.