Уколико је дух народа жив, ако није постао земни у помислима, и ако није постао сујетан до те мере да се налази на ивици смрти, онда је у њему живо стремљење ка подвигу ради узвишених и вечних начела и задатака духа. Тада можете да забрањујете подвиг, уништавате манастире, разарате монашке обитељи, забрањујете пост, молитву, поклоњења светим местима, али ништа тиме нећете постићи. Истина са неба засија, из земље изниче. Истина је велика и надјачаће. Људи вере, људи духа наћи ће путеве и средства за пројављивање урођеног стремљења ка подвигу и подвижништву пред Богом, за испуњавање Спаситељеве заповести: ко жели за мном да иде, нека се одрекне себе… (Мк. 8, 34). Испада да та склоност није противприродна, већ да је, напротив, најдубља и најприроднија, да није насиље над духом, већ да је њено одрицање и прогањање највеће насиље над живом душом и да је њено потискивање уистину и противприродно и Христовој речи супротно. На Западу је начело подвига унакажено у католицизму и потпуно одбачено у телесном протестантизму, иначе тако омиљеном код наших руских секташа и поклоника тела. Поставља се питање до чега је све то довело. Један од највећих савремених умова, за којег се, нажалост, може рећи да уопште није хришћанин, умом је докучио тајну силе сваке религије и скрећући пажњу на аскетизам рекао: „Са ове тачке гледишта католицизам је огромна злоупотреба хришћанства, а протестантизам његово потпуно одрицање“. Ослушните тугу верујућих протестаната, погледајте како хрле к подвижницима, како су жудили за оцем Јованом Кронштатским и како се из све снаге труде да у Америци, Енглеској и Немачкој створе нешто слично нашим манастирима, и уверићете се у силу начела подвига и самоодрицања, које је штитио и животом оправдао свети Грирорије Палама.