Ето у чему се, драги моји, крије узрок наше несређености – остајући споља са Христом, ми изнутра заборављамо на Њега и не идемо за Њим, него Њега водимо за собом. „Погледај, Господе, и задиви се мом труду и подвизима, па ћу учинити то и то.“
Данашње Јеванђеље је кратко али садржајно и нико од нас га није данас случајно чуо. Опасност од упадања у фарисејско стање самозадовољства, самопреузношења, осуђивања и укоревања других, прети свакоме од нас. Само су истинским праведницима страна искушења сличног типа, али и они будно стражаре над својим душама, да непријатељ људскога рода не би на њима пронашао пролаз. А нама, који пребивамо у жамору животних брига, могу се неприметно појавити ова осећања и мисли која нас одводе са пута спасења.
И нама, у тренуцима нашег раскајања због пада, као некада Петру, одзвања Спаситељев глас: „волиш ли Ме“ (Јн. 21, 17)? У тим судбоносним духовним тренуцима Господ од нас више не очекује спољашње испуњавање Закона, већ срце које је способно да се љубављу одазове на несхватљиву и безграничну љубав Божју. Бог је увек близак човеку, али човек није увек тако близак Богу.
Очево срце не суди да ли је онај који се враћа исправан или крив, јер он је син, Њему је драг. Био је мртав и оживео је, био је изгубљен и нађе се. Љубав је изнад закона, изнад правде закона. Љубав привлачи, а не одбацује. Срце, пак и душа човека су осетљиви, ране на души су исто тако болне као и ране на телу. Очево прихватање јесте јелеј на болесној души, он оснажује намеру и одлучност сина на покајање. Дубоки покајнички вапај пале, али жедне опроштаја душе, вапај истинског смирења и синовске преданости Отац чује. „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим“ (Лк. 15, 21). И очев целив и ликујућа радост били су његов одговор. Моментално Отац уздиже грешника, дајући му сва права сина – наследника.
Нећу ли опет чути примедбе на своје речи – зар је Бог заборављен?! Унаоколо се прича само о отварању манастира, о црквама, о благодати, о Богу. Да, драги моји, прича је много, али је мешање људског са Божанским данас просто чудовишно. У незамисливој унутрашњој хармонији данас се спајају побожност на речима и одлазак у цркву са цинизмом и изопаченошћу. Ужасавајуће празнословље, клевета, лукавство, лаж, лицемерје, самољубље и безакоње блуда у савести многих људи спајају се са уздасима, плачем и примањем Светих Тајни.
Човек мисли да је са Богом. Он, Међутим, мисли погрешно. То није хришћанство, то је његово цинично искорењивање. Оно је продрло и у саму Цркву, будући да многи, називајући себе хришћанима, прилагоћавају узвишене истине Божије својим потребама, увијајући истине у нечистоту свог земаљског схватања и осећања.
То није препород хришћанског духа у нашем свету, то је његово истребљење. Какав ће одговор дати богохулници који су спојили истину и лаж, чинећи дела ћаволска и газећи њима оне светиње Божије које су се усудили да дотакну! Секира смрти већ лежи близу дрвета живота, а Бог чека покајање!
Бог још увек чека!
Сада настају такви дани да се свугде помиње хришћанство, отвара се више храмова, него што има верујућих. Међутим, нећемо пожурити да се радујемо. Често се догађа да је то само привид, јер изнутра нема хришћанског духа љубави, Духа Божијег, који ствара и даје живот. Напротив, тамо царује дух овога века – дух подозрења, злобе и раздора. Духови-преваранти и демонски ученици већ су отворено продрли и у црквену средину. Свештенослужитељи, црквени људи, који себи допуштају да у животу следе пожуде свога срца, истовремено се молећи Богу и служећи греху, добиће за то заслужену плату. Бог их не слуша, а ђаво, будући да није свезан силом Божијом, кроз оне које је обмануо извршава своја непотребна дела.
Потребно је да се у потпуности предамо Богу љубављу према Њему и страхом Божијим, а пажњом и молитвом да се ограђујемо у свакоме часу, како се прва три, бесплодна стања, не би укоренила у души. На њиви душе мора стајати неуморни стражар – чиста савест, која ће уништити окамењеност срца и предати огњу коров страсти пре него што се овај укорени у нама и поведе нас са собом. Пламен божанствене љубави и ватрена жеља за вечним животом рађају молитву. Божија благодат, коју она (молитва) привуче, учиниће да непоколебиво стојимо у истини.
Не може се, међутим, драги моји, очекивати да на душевној њиви брзо сазри семе истине и добра. Свако семе сазрева у стрпљењу, у борбама, у зноју, током многих дана и година, у великој трпељивости.
Овако говори Господ: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21; 19);Царство Божије се благовести, и сваки се труди да уђе у њега (Лк. 16; 16).
СЛОВО НА ПАСИЈИ: ГЕТСИМАНСКА СТРАДАЊА, ОДРИЦАЊЕ ПЕТРОВО И РАЗМНИ РАЗБОЈНИК име Оца и Сина и Светога Духа! Еванђелска читања свете Четрдесетнице, а посебно службе везане за крсна страдања нашег Господа и Спаситеља, испуњавају наша срца побожним трепетом. Она говоре о страдањима и мучењима Невиног за грешне, Чистог за нечисте, Сина Божијег за пале људе. У