Таг

Ниједно лукавство и никаква сила непријатељска не Може да надвлада љубав.

Шта год да се догодило, не сматрај то низaшта јер ниси крив. Нити си ти њих увредио, нити они тебе, него је то искушење које са свима нама војује и збуњује нас. То је његов посао. Данас си искушан ти, сутра ће бити неко други, а прекосутра неко трећи, будући да ће кушач увек бити присутан у овом животу.

Поново ти говорим и послушај мој глас: не очајавај! Заједно ћемо ићи у рај. И ако тебе тамо не уведем, ни сам тамо нећу обитавати. Познај у овим речима преобиље љубави у Христу Исусу, Господу нашем.

Ако си поново пао — поново устани. Ти си призван на пут небески. Hишта није чудно ако се онај који трчи понекад и спотакне. Само треба да у сваком тренутку има трпљење и покајање.
Стога се покај кад год погрешиш, и не губи време. Колико оклеваш дa затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корене. Не допусти му да те изнервира на твоју штету.
Дакле, не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: „Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам.”

Не скривај тескобу у свом срцу. Јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док, духовно расположење покајника говори: „Сагреших, и опрости ми, Оче“, и на тај начин прогони тескобу. „Зар ја“, каже, „нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним?“ Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости.

Ако и хиљаду пута падне, смиреноуман човек ћe се поново подићи, и пад ћe му се урачунати у победу. Међутим, ако гордељивац падне у грех, ок ћe одмах пасти и у очајање и поставши суров неће више хтети да устане. Очајање је смртни грех, и ђаво му се радује више него било чему другом. Тај грех се распршује исповешћу.

Хтео бих да саставим три слова или три књиге, међу којима би се у једној говорило само о томе да је човек ништа, и непрестано бих узвикивао да сам ништа. У другој бих писао да је све у свему и над свим самопрослављени Бог, а у трећој: „У свему имај трпљење до смрти.“ Било да си млад или стар, било да си се подвизавао током многих година, ако ниси имао трпљења до издисаја ништавнима ћe се сматрати дела твоја пред Богом.

Зато устани. Пружам ти своју дрхтаву руку. Не плаши се. Поново ћy те понети. Плачи на мом рамену. Ја сам покрај тебе, и плачем заједно са тобом. Уздишем, патим, и боли моја душа, а срце лупа, док те поново не узведем на Таворску гору. Када се успињеш на Голготу, неизбежно је и да паднеш. Крст је тежак; много пута ћеш поклекнути. Зашто слушаш кушача? Он ћe на крају бити побеђен.

Сви ти твоји падови сада постају спознајне лекције смиреноумља. 3бor тога не rpeбa да се жалиш него да пазиш. И да се укрепиш за битке које иду једна за другом. Лекција из једне битке припрема је за следећу. А ово је припрема: у свему што ми се догоди од oнога што демон може да створи под небом, нећу пројављивати своју вољу, нeћy износити своје мњење, нећу заподевати расправу. Нека и буде погрешно, нека буде било каква заповест —као крст, ја ћy то учинити без расуђивања, а Бог нека види моје срце и нека олакша моју бopбy.

Човек треба да стоји као мета и да очекује са које ћe стране ударити непријатељ. Да одмах окрене своје оружје у том правцу. И читавог живота да не очекује починак, иако га Господ мноro пута даје. Његова пажња не сме да ослаби и непрестано мора да бдије, као војник у часу битке, јер један тренутак може вредети више и донети вeћу корист души него читава година. Тако је и са штетом, aкo ослаби човекова пажња.

Чедо моје, чврсто држи свеоружје које си добио (в. Еф 6, 11) и снажно се бори. Право управи стреле на непријатеља и имајући један циљ одапињи стрелу: да никада не будеш непослушан свом духовном оцу. Ако се Бог ражалости због тебе, ти имаш старца — који ћe га умолити за тебе. А ако и старца ражалостиш, ко ћe онда за тебе умилостивити Господа?
Јер за сваку душу коју старац прихвати, на његов врат полаже се најтежи ланац. Потребне су му многе свете молитве да мy олакшају бреме. Потребна му је велика и неподељена љубав, а не непослушност и протииуречење. Потребно му је да из уста његоних послушника истиче noбoжностг и благодат, а не жуч и горчина, расправе и свађе.

Онај који од Господа тражи благодат, мора да трпи тескобу и искушења, без обзира на то како она долазе. Ако у време искушења негодује и не покаже довољно трпљења, онда неће доћи ни довољно благодати, његове се врлине неће усавршавати и неће се удостојити никаквих благодатних дарова.

Ако је неко сазнао какав је дар Божији – да су то жалости и уопште све оно што нам искушења проузрокују — онда је уистину нашао пут Господњи. Он чека када ћe она [искушења] доћи јер се њима очишћује, и трпећи их, просветљује се, и созерцава Бога.