Бреме послушања сматра се сумом свих осталих врлина, као што је и крст сума страдања Господњих. И као што је разбојник посредством крста ушао у рај, тако ћемо и ми, посредством послушања као крста, ући у Царство. Очигледно је да непослушни остају изван Царства.
Више не пита шта ради ближњи, него непрестано живи у безмолвију. Труди се умним делањем. Из њених очију непрестано истичу сузе. Језик је медоточив. Разговор одмерен. Тело непорочно. Ум чист и без маштања. Нерасејана молитва. Дубоки мир. Савршено послушање. Пламена љубав према Спаситељу Христу која све време гори и не гаси се, никада се не гаси. Да при самом помену имена Исусовог скаче душа, ослађују се уста и све умно у човеку устаје. Обичај је љубави и њено божанствено преимућство да срце скаче када зачује љубљено име, било ушима телесним, било пак ушима духовним. Из таквог срца излива се сладост љубави.
Верујте ми, сестре моје, да монашки живот зaxтeвa велики труд. Ни дању ни ноћу нисам престајао и не престајем да призивам и тражим милост Господњу, а опет се приближавам очајању, као онај који ништа не чини и никада није „поставио почетак”. Постављајући почетак свакога дана, налазим да сам лажљивац и грешник. Али ви подражавајте мудре дјеве и бдијући и горко вапијући призивајте милост Господњу, јер нам је дошао крај. Можда се мир окончао и ми пребивамо заједно са мртвима. Зато пожурите.
Ја сам тражио где се налази Живот. Где могу задобити корист за душу, јер ће се благо вратити у Божију ризницу, и наступиће глад, и неће се чути реч Божија. Светиљке се гасе. Ми се крећемо по опипљивој тами. Ретко се чује реч о спасењу. Само клевете и осуде. Један жели да поучава другога. Ретко да неко свој живот даје као потврду Јеванђеља, као продужење живота отаца. Све што је остало је велики страх од искушења и неумерена разметљивост у речима.
Сео сам и мало дошао себи. Опоменувши се шта ме још чека, везујем покидану струну. Узевши своју лиру, цедим мед из трња мог искуства сакупљеног као цвеће у пустињи. Дођи и поново се угости под мојим хладом. Ја ћу ти из трња исцедити миомирисну мастику. Када се на тебе обруше жалости, проникни у смисао онога што ти је речено, и моје речи учиниће ти се слађима од меда.
Монашки живот је непрестано мучеништво. Најслађи Исус спознаје се у тескобама. Чим га потражиш, Он ће ти послати тескобу. Његова љубав се налази усред страдања. Показује ти мало меда, испод којега је скривено читаво складиште горчине. Претходи мед благодати, а следи горчина искушења.
Када жели да ти пошаље патњу, Он те извештава и одговарајућу благодат ти као гласоношу шаље. Као да каже: „Буди спреман! Гледај одакле ће те напасти и ударити непријатељ“ Тако почиње твоја борба и битка.
Пази да се не уплашиш! Не чуди се кад „загрме топови” и одважно стој као Христов војник, као прекальени борац, као храбри ратник. Овај живот је бојно поприште. Починак ћемо наћи „тамо“. Овде смо у изгнанству, „тамо“ је наша истинска отаџбина.
Када приметиш утеху у свом срцу, просветљење у свом уму и созерцање, одмах се спремај. Не говори: „Даде ми се починак“, него припремај своје оружје — сузе, пост, бдење и молитву — постави стражу на чула да чувају ум.
Одакле ће почети битка? Од демона? Од људи? Од сопствене природе? Не дремај пре звука ратне трубе. Када дође до битке, показаће ти се твој подвиг и победа.
Уистину, када благодат дејствује у теби треба да се уплашиш. Ако пак видиш да те муче искушења и да те са свих страна опколила тескоба, тада се радуј. Не жалости се, не тугуј, не очајавај. Сакупи снагу у себи, јер ће доћи утеха и радост.
Тело ништа не може да учини без благодати. Када нема благодати, тело (плот) се одриче Исуса. Оглашава се петао. Присећа се Петар. Горко плаче. Вапи: „Сагреших.” Међутим, поново се скрива у горњу одају. Плаши се Јудејаца. Срце му бије као срце миша који осећа да је напољу мачка. „Са Тобом“, каже, „чак и ако треба да умрем!“ „Нећу Те се одрећи“, говори када је ту Христос. А када се Христос удаљи, три пута га се одриче (в. Мт 26,75, JH 20, 19; MT 26, 35).
Видиш ли, дакле? Схваташ ли колика се тајна крије у овим речима? Христос нас заступа у Духу Светом. Због тога, када Он дође, постајемо беседници. Рибари постају учитељи, а блудници целомудрени. Лопови више не краду. Сви се кају. Ко је све то учинио? Једини Свезнајући, Добри управитељ. Најслађи Исус. Једина Љубав.
Када ће човек разумети човечији бол? Када и сам буде страдао. Када прође кроз исто. Тада ће схватити и разумети бол другога. Иначе је суров и никога не сажаљева, осим ако је добар по природи. Али све то што је од природе не заслужује ни част ни бешчашће. А подвизи и падови припадају намери.
При свакој грешци коју човек почини, грех се опрашта кад се он покаје. Међутим, сећање на грех (представа о греху) задржава се до човековог последњег даха.
Према томе, иако се човеку опрашта грех, остаје сећање на грех и његово дејство.
Пошто си у последње време био немаран, Бог је допустио да кушач поново устане на тебе како би се пробудио. Према томе, устани и завапи: „Сине Давидов, желим да прогледам!“ И гле, ту је светлодавац Исус, озарујући те светлошћу покајања и божанственог знања.
