Таг

О несретни људи! Ми не само да не знамо када ћемо умрети, већ не знамо ни на који ће се начин то десити… Хоће ли ми смрт доћи кротко и смирено, или сурово и зверски? Хоћу ли видети њене знаке пре него дође или ће ме затећи као лопов у ноћи? Хоће ли ми оставити макар мало времена, да оплачем своје грехе, или ће ме муњевито ухватити нераскајаног? О зашто таква тама? Зашто такво непознавање смртног часа и начина смрти, тога од чега зависи спасење душе? Тако је, драги моји, установио најчовекољубивији Бог, ради нашег спасења. Незнање о смртном часу производи страх, страх – уздржање, уздржање пресеца порив к греху и пад. Незнање о смртном часу рађа пажњу, пажња – жељу, жеља бива узрочник успеха у врлини. Ради тога је остала непознаница, хоће ли наша смрт бити добра или љута, да би се ми, уплашивши се, чували од греха, да би, чувајући опрезност, успевали у врлини. Колико смо се често, бојећи се смрти, уздржавали од греха? Колико често, бојећи се да ћемо сутра умрети, богатили смо се врлинама? И ради чега се жалостимо? Зар би хтели да знамо када ћемо умрети да би смо трговали спасењем, односно, да би смо грешили свакаквим гнусним греховима све до последњег часа, а тада, приступивши покајању, постали наследници небеског царства? Али Бог се не да поругати (Гал. 6, 7), већ као Свевидећи и Праведни види наше помисли и суди праведно свој земљи.

Дакле, човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је рај, а Јерихон овај свет. Човек који је ишао из Јерусалима у Јерихон јесте првостворени Адам; након изагнања из раја, ишао је у Јерихон, односно у овај свет. И западе међу разбојнике, односно међу сурове и зле демоне. Они су са њега свукли одећу бесмртности, коју је имао на себи до греха и обукли га у смоквино лишће. Зашто у смоквино? Јер су ови листови чврсти и горки. Пошто је након греха запао у суровост дела и мноштво горчине, зато је био оденут у смоквино лишће. Зададоше му ране, што су уствари страдања у овом животу. Заправо „с муком ћеш се од ње хранити до свог века; Трње и коров ће ти рађати; с мукама ћеш децу рађати (Пост. 3, 16 – 19) – ово су ране за душу. Одоше, а њега полумртва оставише: Преступивши Божју заповест, Адам није био ни међу живима, ни потпуно мртав, јер се није у потпуности одрекао Бога.

А и сви људи обичн чине тако: Иду тамо-амо по свету, живе, жене се, разводе, рађају децу, препиру се, зарађују новац, губе га, купују ма шта, сујетују, сујетују… а онда живот почиње да пропада. И када је човек већ сасвим уништен и када заправо нема где да оде, он долази у храм и говори: Господе помагај! Господ ће свакако помоћи, уколико овај вапај иде из дубине душе, ако заиста јесте жеља, а не: можда ће ми помоћи. Ако заиста постоји силна жеља, ако човек заиста припада Богу, Милостиви Господ жели свакоме да помогне. А уколико нема жеље, питање је зашто уопште ићи у храм? На пример, ми смо сви дошли у храм. Зашто смо дошли? Ако не желимо да се очистимо, која је сврха нашег доласка? Јер Господ није основао Цркву само због тога да би смо крстили децу, опојали покојнике, венчавали се и давали имена за помињање. И кинези се моле за своје умрле, и јапанци. Брак постоји и код муслимана и готово сви народи у разним религијама на неки начин посвећују своју децу богу. Али ни једна религија осим православног хришћанства не даје човеку могућност да се сједини са Богом.

Какву нам лекцију пружа овај опис богатога и сиромашнога, излагање њиховог живота и стања на земљи и њиховог удела непосредно након смрти? Прва је поука та да и богатство и сиромаштво, здравље и болест, весеље и туга – све овдашње брзо пролази и нестаје, али дела људи – њихови пороци и врлине не умиру, већ заједно са њима прелазе у вечност и тамо их или оправдавају или осуђују пред Судијом свих помисли и дела људских и или их уводе у рај или низвгавају у бездан ада преисподњега, одакле нема излаза за сву вечност.

Зар ће свако семе узрасти? А колико ће пропасти, јер је посејано поред пута, као на друму, где је много пролазника, где га птице покљуцају? Јер је људски живот тако често сличан овом друму са његовом буком и сталним непрекидним сујетним покретом. Готово никада човек не остаје сам са својим мислима, насамо са својом душом, као у затвореној клијети свога срца (Мт. 6:6), вечито је расејан, његове мисли и жеље лутају на све стране. Како свети утисци да се не изгубе од сусрета са пролазећим људима, од чега у души бива погажена свака света помисао и жеља која западне у њу. Ови људи, пак, тако често бивају „лукави“, слични грабљивим птицама – демонима које грабе све посејано у срцу (Мт. 13:19)!

Ево процеса вере. Апостол је знао да се риба није могла уловити. Али он прима Христове речи у себе и ову вољу, сада већ Христову, испуњава. И шта се дешава? Чудо? Да, чудо! Али није главно чудо у обилном улову, премда и сам улов јесте чудо. Главно чудо је у том преображају душе који се десио у Петру. Он је сагледао себе, своје биће. „Иди од мене Господе, је сам грешник!“ Ето у чему је процес вере: Примити у своје срце Христове речи, испунити их… и тада се открива оно што је најважније за наше спасење, за наш унутрашњи живот.

Стратегија и тактика ђавола у односу на људски род јесте да у почетку направи пустош, празнину, да би је затим испунио црнилом. Због тога што је у Цркви било тако много спољашње побожности, са психлогијом слуге који има један талант, Бог је у нашој отаџбини и допустио инвазију безбожне идеологије, са свим њеним ужасима. А када су се људи заситили комунизма и поново настала празнина, десило се оно чему смо ми сви данас сведоци: на место атеизма долази сатанизам са одобравањем греха као норме (понашања). Погледајте шта се дешава са нашом омладином! Испразност отвара пут безбожништву. Када је дом празан, нечисти дух, са седам још горих духова одлази и заузима га. Док човек дрема, долази непријатељ и сеје кукољ.

Данашње Јеванђеље нам напомиње да наша молитва треба да буде спојена са несумњивом вером. Христос пита слепце: „Верујете ли да могу то учинити?“ и одговара им: „По вери ва­шој нека Вам буде“. Он би могао, каже св. Јован Златоусти, једном речју одмах исцелити све слепе, неме и глуве по свој земљи. Али који би био смисао тога? Човек би био постављен на исту раван са неразумним животињама, без слободне воље и слободног избора, лишен свог узвишеног предназначења. Али човек је управо зато човек, што стоји пред избором добра и зла. Уколико изабере добро, ступа у зајеницу са Богом и постаје син светлости, наследник Његовог небеског Царства. Уколико изабира зло, постаје униженији од неразумних створења, погружавајући се у таму најкрајњу.

Упитајмо се, драга браћо са чиме смо му благодарили, или какву му пошту данас одајемо? Па за то, кад би било могуће да се опет врате у овај свет они велики цр­квени учитељи, они славни борци духовног и световног истинитог напретка, да ли би требало да полемишу непријатеље вере, или би било прече, да верне вери врате! Јер Св. веру Спаситеља света већ не напада безбоштво и руга јеретика, него незнање и небрига са­мих хришћана! И тако, најсветија вера Христа Спаситеља, која је у средини незнабожачких заблуда засијала као сунце међу облацима; која је у средини јеретичког трња процветала као ружа; која је при ужасима страшних гоњења славно победила – та вера да­нас изгледа помрачена и слабо уважена у средини хришћанских друштава – онде, где је у теорији истине требало све јаче да светли и на делу светости све боље да цвати!