Као што свака биљка вене уколико остане вез воде, на сувом земљишту, тако вене и људска душа уколико се не храни молитвом. Њој су исто тако потребни храна и вода, али нарочита вода, жива вода, коју је Христос обећао да да жени Самарјанки у разговору са њом. Та вода, која тече у живот вечни, о којој је Он говорио у јерусалимском храму, на дан Преполовљења.
Управо ова вода, вода благодати Божје, потребна је и најнеопходнија свакоме од нас. Ову Воду Живу, овај извор благодати добијамо у молитви.
Ако онај који је пао у прелест буде слушао другога, лукавоме прети опасност да се овај избави од прелести и да га лукави изгуби. Због тога му саветује и убеђује га да више никоме не верује и да никада не слуша другога, него да убудуће прихвата само своје сопствене помисли и да верује само свом сопственом расуђивању,
У том несмиреном мудровању, крије се велики егоизам луциферска гордост јеретика и свих прелешћених који не желе да се врате.
Ви пак, ако љубите умну молитву, тугујте и плачите док тражите Исуса. Он ће се открити у огњеној љубави која ће спалити све страсти. Личићете на заљубљеника којем поскакује срце и сузе из очију теку чим се сети вољеног лика. У срцу треба да се распламса такав божански ерос и огањ љубави, да чим чује или каже: „Господе Исусе Христе мој, слатка љубави“ или „Слатка моја Мајко, Пресвета Дјево“, одмах потеку сузе.
Свака помисао која доноси очајање и тешку тугу, потиче од ђавола. То је магла страсти, и њу одмах треба одбацити надањем у Бога, исповедањем старици, и размишљањем о томе како се старији моле и преклињу Бога за тебе.
Мала жалост. помешана са радошћу и сузама и са утехом у души, потиче од благодати Божије. Кроз читав живот она нас води покајању кад год сагрешимо.
Сагрешење изгони смелост пред Богом, али је покајање одмах враћа. Благодат не допушта да очајавамо, него напротив – непрестано подстиче палога на покајање. Демонске речи га одмах одводе у очајање и позлеђују, као град који пада на нежне, тек поникле листиће.
Тамо где постоји послушање, смиреноумље и подвиг, демони не могу да поробе човека. Озлојеђеност, непослушност и гордост рађају униније [чамотињу] и немар, и тада приступају сви демони. У души таквог човека праве сметлиште и шталу. Не смирују се све дотле док га не учине одговорним и за старе и за нове грехове и док га сасвим не поробе.
Не могу ти описати колико су пред Пресветом Богородицом угодне целомудреност и чистота. Будући да је она једина пречиста Дјева, хоће и жели да и сви ми будемо такви. Чим ми завапимо, она нам жури у помоћ. Не успеш ни да изговориш: „Пресвета Богородице, помози ми“, а она одмах, као муња, озарује ум и испуњава срце светлошћу привлачећи ум ка молитви а срце ка љубави.
Без чистоте помисли душа не може у себи одразити светлост благодати. Шта треба учинити да би смо стекли и сачували благодат? Најпре треба очистити душу покајањем и исповешћу, као што рђу која се нахватала на метали стружемо гвозденом четком. Треба успоставити контролу ума и воље над пет органа чула, нарочио над видом и слухом. Треба стражити, да грех не би продро у душу читањем страсних књига, испразним разговорима, гледањем јавних дешавања и развратних слика.
Када на почетку спознамо Бога као Творца сваког добра, као Оца који промишља о нама и који нас штити, тада у Њега морамо поверовати свом душом и свим срцем. И све своје наде полагати на Њега. Тада ћемо га заволети, јер ћемо на себи осетити Његова многа доброчинства, Када будемо од свег срца љубили Бога као Створитеља, тада ћемо и ближњега љубити као самога себе, знајући да смо браћа, у Адаму по природи, а у Христу по благодати.
Бреме послушања сматра се сумом свих осталих врлина, као што је и крст сума страдања Господњих. И као што је разбојник посредством крста ушао у рај, тако ћемо и ми, посредством послушања као крста, ући у Царство. Очигледно је да непослушни остају изван Царства.
…Ова прозба Да буде воља Tвоја јесте наше драговољно приношење себе, Ономе, Јединоме, Који је Љубав. Када истински кажеш Да буде воља Твоја тада проналазиш мир: сви проблеми су решени. То захтева смелост вере и жртвену љубав.
Верујте ми, сестре моје, да монашки живот зaxтeвa велики труд. Ни дању ни ноћу нисам престајао и не престајем да призивам и тражим милост Господњу, а опет се приближавам очајању, као онај који ништа не чини и никада није „поставио почетак”. Постављајући почетак свакога дана, налазим да сам лажљивац и грешник. Али ви подражавајте мудре дјеве и бдијући и горко вапијући призивајте милост Господњу, јер нам је дошао крај. Можда се мир окончао и ми пребивамо заједно са мртвима. Зато пожурите.
