Како год било, сама малодушност је увијек неприродно стање духа, то је болест која својим интензивирањем и трајањем може постати изузетно опасна и изазвати смрт не само духа – очајањем, већ и самог тијела – његовим уништењем. Жалост овог свијета, примећује апостол, доноси смрт (2. Кор 7:10).
Шта значи то да све анатеме које данас Црква узноси ударају на сујеверја и јереси и ниједна не удара на злоћу и пороке? Зар се зао живот мање противи Јеванђељу него неистинита вера? Не, нераскајани порок је још гори од упорног неверовања. Али то што њега данас не погађа анатема, то је зато што о његовом злу никада није ни било спора; јер сви и увек и православни, па и сами јеретици, једнодушно су исповедали да је безакони и зли живот већ сам по себи анатема.
Шта је то, понављам, могло обратити пажњу Цркве на свете жене мироносице и на праведног Јосифа са Никодимом до те мере, да се спомен на њих успоштован нарочитим празником, непосредно након прослављања Господњег Васкрсења?… Њихова љубав и усрђе ка Господу, који се откривају на најједноставнији начин. У Јосифу, то је великодушна смелост, са којом је он молио од Пилата тело Исуса, ради погреба, и Погребаваноме уступио свој сопствени гроб. У Никодиму, то је пријатељско усрђе, са којим је принео тако много драгоцених аромата и убруса за Учитељев погреб. У светим женама-мироносицама то је њихово храбро присуство код Крста Господњег на Голготи, њихово учешће са Јосифом и Никодимом у Његовом погребу и на крају, њихово јутарње путовање ка гробу Животодавца са ароматима и миром ради помазања Његовог пречистог тела. Ето подвига светих личности које Црква данас прославља!
Јао нама, када је Господ наш један те исти, зар и готово сви ми нисмо једни те исти! Он је такав у љубави према нама, у смирењу и дуготрпљењу; а ми смо исти у љубави према свету, у гордости, злопамћењу и неуздржању! Он је један те исти у жељи да нас спасе Својом Крвљу; а ми смо једни те исти у нежељењу да одустанемо од безумних прохтева тела и крви! Сада се кајемо и плачемо због грехова, а сутра смо спремни да се стрмоглаво бацимо у тај исти бездан! Године поштујемо, а гресима смо још у младалачкој снази; испраћамо једне за другима, ка гробу пријатеље и познанике, а на свој гроб и не помишљамо. О греху, откуда ти толика сила да нас тако тиранишеш? О страсти, откуда вам право да нас тако некажњено водите ка дну ада? „Сине човечји“, питао је једном Господ пророка, пред којим је било поље мртвачких костију, „хоће ли оживети ове кости?“ (Јез. 37, 3). А ми, Господе, осмелићемо се да упитамо Тебе Самога, хоће ли оживети кости наше? Хоће ли устати из гроба наш унутрашњи човек? Хоће ли бити краја нашој разузданости? Хоће ли икада доћи „дан“ нашег „спасења“?
Ускоро ћемо, браћо, морати да станемо пред нашег Цара; Како ћемо стајати ако на нама не буде обиљежја царске службе – Крста? Ускоро ћемо и ми, духовни ратници, имати духовну смотру на Голготи; како се појавити пред лицем Вође, без главног оружја – Крста? Испит наше вјере и љубави ускоро ће почети у подножју Христовог гроба; можемо ли очекивати успјех ако у рукама немамо једини инструмент небеске мудрости – Крст?
„Али како научити ум да стреми ка небу? Спољашњи предмети и потребе га непрестано расејавају и враћају на земљу“. Тачно је да човек има мноштво препрека да би несметано гледао умом на небо, али ншта мањи нису ни подстреци да гледа тамо. Потребно је само једном за свагда у својој души учврстити мисао да је тамо – на небу, све наше, најбоље што имамо: након овога поглед ума, па чак и тела ће се и нехотично често окретати ка небу. У самој ствари ми без имало напора непрестано мислимо о своме дому, а где је наш вечни дом? Тамо. Своје старешине готово да не испуштамо из мисли, а где је наш Цар и Господ? Тамо. На овај начин, кажем, треба само пробудити мисао о томе, шта за нас значи небо и да нам постане неопходност да мислимо о њему.
проповед о бегству у Египат Видели смо браћо да су мудраци, након вести, коју су примили у сну, отишли из Витлејема у своју отаџбину другим путем, а не кроз Јерусалим, како су требали по Иродовој молби. Не знам да ли вам је познат узрок ове наредбе, али је он важан. У мрачној души Иродовој при
Дакле браћо и сестре, света Црква не жели да ми будемо само слушаоци о Преображењу њеног вољеног Женика. Напротив, она свима нама жели да узиђемо на свету Гору и сами угледамо Божанску узвишеност нашег Спаситеља. И заиста, уколико је икада потребно слуху присајединити виђење, онда је то овде. Преображење Господње је једно од највеличанственијих призора за дух и срце: сведок овоме је Петар, који је пожелео да заувек остане на Тавору. Осим тога, оно што се са Спаситељем догодило на Тавору, и поред све своје узвишености, није страно свима нама, јер и сваког хришћанина, по апостолској речи, очекује преображење из славе у славу (2Кор. 3, 18). Пошто се наше преображење не треба догодити ни на који други начин осим по образцу Преображења Господњег, онда како не пожелети да у лицу Господа Који се преображава, увидимо образац будућег сопственог преображења? Дакле, приђите… припремимо се да узиђемо на гору.. Божију свету
